Seksualne i ostale novosadske afera

Novi Sad je u svojoj prošlosti, kao i svaki ozbilјan grad bio pun afera. Bilo je tu čuvena “afera sa maloletnicama” kada su uhvaćeni ugledni profeseri jedne novosadske škole kako se “zabavlјuju” sa devojčicama. Zatim “afera sa presađivanjem testisa” koja je isto tako uzbunila ondašnji Novi Sad i imala je svoj sudski epilog. Zatim “afera sa Milkom Ofnerkom”, kada je jedna mlada žena izvršila samoubistvo jer se našla u toj aferi i more drugih afera koje su svakodnevno ispunjavale dnevnu štampu, pogotovo u periodu između dva svetska rata.

Imao je Novi Sad još jednu “lezbo” aferu, tu negde, krajem dvadesetih XX veka, kada je policija proterala iz Novog Sada optužene, koji su učestvovali u “besramno nemoralnim i perverznim” sastancima “Novosadskog Kluba Lezbijki”. Novine su pisale da je gospodin P. bio toliko bestidan, da je čak i svoju rođenu ćerku stavio na vašar i zaradio lepe pare!

Žena jednog uglednog direktora banke u Novom Sadu bila je umešana u ovu skandaloznu aferu, premda po ondašnjem zakonu lezbejska lјubav nije neverstvo učinjeno prema mužu, tada veoma iskompromitovan, muž je oterao svoju ženu posle burnih i prilično glasnih svađa i scena.

Novosađani još ni tu aferu nisu zaboravili, a već se odigrala nova, kada je novosadskoj policiji podneta prijava, da se na ostrvu, u blizini Štranda, priređuju burne i perverzne orgije, u kojima su učestvovali veoma ugledni članovi novosadskog društva. Između ostalih bila je tu i jedna poznata dama, žena jednog Novosađana, pa vrlo ugledan činovnik jednog preduzeća, kojima tako dobro ide da ih obesti već ne znaju šta da rade, pa se zabavlјaju na veoma egzotičan i originalan način.

Šta su oni to radili?

Ceo Novi Sad je govorio o tome…

To “skromno” društvance je otišlo čamcem do famoznog ostrva u blizini štranda, čiji bi žbunovi da imaju jezik puno toga ispričali i doveli do mnogo brakorazvodnih parnica. Žena onog popularnog Novosađana htela je da pokaže lep primer, pa se prva svukla potpuno naga i predložila je prisutnim muškarcima da i oni isto to učine. I tada su nastale “besramne i sulude” orgije pune “perverziteta i neukusnih manira”, koji podsećaju na romane Pol de Koka i pornografske zapise ostalih budžaklijskih pisaca. Oni su besomučno izvodili, onako nagi, najsavršenije pokrete tela, veštije i od cirkuskih akrobata.

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Prošlost u pričama" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com... ili na broj telefona 064/1258337

Iza Šulcovog mlina

Pitomi i krotki stanovnici po nekadašnjoj periferiji Novog Sada, žalili su se obično na rđavo osvetlenje i kaldrmu u svojim ulicama, na nemoguću kanalizaciju, slabe prihode i velike namete. Međutim, jedno veliko i napredno naselјe sa novosadske periferije, moglo bi da se žali, što od početaka svoga nastajanja, tamo negde daleke 1923. godine, kada su nikle prve kuće na tom prostoru, nema svoga imena. Imaju ga Vidovdansko, Ivandansko i Adamovićevo naselјe, a izgleda da je i gradska uprava zaboravila da i ovaj deo Novog Sada treba krstiti.

Ako iz centra grada pođete tramvajem do kraja Temerinske ulice, odmah iza zgrade policijske stanice, ugledaćete sasvim levo, na jednom brežulјku prve kuće jednog naselјa, koje je sve obraslo drvećem i nekako šćućureno i zbijeno, čeka da ga pronađu. Kao da se igra žmurke. Upitate li pak stražara kod policijske stanice kakva je to tamo naseobina, odgovoriće vam:

-Naselјe iza Šulcovog mlina.

Sa svega oko 300 kuća i preko 1.200 stanovnika, 1936. godine, to naselјe je bilo u obliku kvadrata, koje unakrst seku dve glavne ulice. Ispred lica onoga naselјa, od Temerinske ulice, nalazi se mlin po kome je naselјe proizvolјno, a i nesvesno kršteno, i još neke radionice za izradu drvenarije. Desno se pruža kanal Kralјa Aleksandra, a levo bašte naših Salajčana, a s druge strane su ledine. To je danas ako gledate, otprilke onaj prostor od Šajkaške ulice i Temerinskog mosta do Klisanskog mosta ili od nekadašnje zgrade “Kooperative”, preko desne strane ulice Teodora Mandića (jer leva strana je imala samo 2-3 kuće, a tom stranom je prolazio jedan veliki jarak), pa sve do Kanala. Zgrada starog  Šulcovog mlina još postoji, bukvalno ispod samog Temerinskog mosta sa leve strane, kada izlazite iz Novog Sada. Na mestu gde se između dva rata nalazilo ovo naselјe, s početka XX veka bilo je gumno. Kasnije je ono premešteno na polјanu, na kome je od 1920-1935. godine izgrađeno Vidovdansko naselјe, a ovo zemlјište je podelјeno baštovanima iz Salajke, za bašte. Šulcovo naselјe je sredinom tridesetih godina XX veka bilo dosta zapostavlјeno, što se tiče nadležnih, premda su se njegovi žitelјi trudili da ga održe u najvećem redu.

Prvu kuću na ovom naselјu podigla je, u onom kraju popularna, Draga Gajinov, poznata svima pod imenom “baba kukurekinica”. Zbog toga je, jedno vreme, naselјe nosilo ime “Kukurekino selo”, ali se ono tokom vremena izgubilo, da bi bilo sasvim potisnuto od ovog, Šulcovog naselјa. Svaka čast gospodinu Šulcu, pričao je jedan stanovnik, inače jedan od retkih intelektualaca u tom kraju, ali on ničim nije zadužio novosadske građane, da bi jedno naselјe nosilo njegovo ime. Stvarno, spram Vidov-dana i Ivan-dana, za našu istoriju i crkvu, ime g. Šulca, vlasnika samo jednog običnog mlina, postaje potpuno beznačajno. Reče dotični, da se u poslednje vreme ulažu napori da se naselјe nazove “Nova Salajka”, jer se nalazi, zaista potpuno u produženju Salajke. Ljudi na ovom brežulјku žive najvećim delom od nadnice. Sve kuće su male i skromne, pa se već i spolјa može videti da u njima ne caruje blagostanje. Ima mnogo talјigaša, svega tri baštovana po tri-četiri činovničke i zanatlijske kuće, a ostalo su nadničari.

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Prošlost u pričama" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com... ili na broj telefona 064/1258337

Čuveni svirci koji su svirali u novosadskim kafanama II deo

Gladi Mimika svoju violunu. E, mnogo je ona lјudi razveselila, a mnogo je i suza izazivala. U ono vreme, 1896. godine i dalјe, kod Srba, a i Bunjevaca bilo je moderno da sviraju i gajde uz violinu…i kako se jako vršila mađarizacija, bile su omilјene srpske narodne pesme, epske. I kada bismo zasvirali i zapevali koju epsku pesmu, a njih smo u to vreme najviše izvodili, svi bi udarili u suze…Sećam se, kad zapevam:

“Od kada je sablјa sakovana,

Od kad konji ravnicama praše,

Od kada je gavran pocrnio…”

Sve grca…e tako je to bilo onda! Onda smo mi shvatali pevanje i sviranje kao buđenje nacionalne svesti. I čika Joca opet prevlači drhtavim prstima preko struna svoje violine.

-        Vi svirate samo na violini?

-        Na svim instrumentima, a inače sam “šte-gajger”. Što sam imao violinu…

Ovo je sada posebna priča, a počinje negde tamo gde počinje i onaj XX vek. U Bečeju, jedne noći, u nekadašnjoj opštinskoj kafani, raspoloženim gostima svirao je neki ciganin. Čim bi štogod otpevao, skidao bi kapu pa išao od stola do stola. Došao je i do stola za kojim je sedeo Joca Mimika…

-        Molim, gospodine…

-        Daj da vidim tu violinu – rekao je Mimika.

-        Da ti dam…

-        Pošto?

Ciganin se iznenadio, pa zbunio, pa zagrcnuo…Nije znao šta da misli, da li je to zbog sviranja, ili…

-        Ja te ozbilјno pitam, sviđa mi se, a i ja sam svirac…

-        E, kad si svirac, onda je to druga stvar…

Počeo ciga od Kulina-bana, da hvali svoju violinu, a završio da ga violina košta grdnih para i da je za nju, lično dao 15 forinti…

-        Dobro, evo! – presekao je Joca razgovor i kupio violinu. Bila je to Amatijeva violina…Voleo sam je kao oči u glavi, ali…i tu je Joca zaplakao, kao malo dete…i umesto da priča dalјe šta se zbilo sa violin, procedio je “Mislio sam Bog pa Rusija, al sad sam se oladio…

-        Jednog dana, kad su topovi grmeli bačkom ravnicom i pucao obruč za obruč Hitlerove sile, u Molu, u Mimikinu kuću, upala su dva sovjetska oficira…

-        Dočekao sam ih lepo, a oni hop, pa za violinu.

-        Davaj!

-        I zna se…uzeli su je.”

Uz čašicu rizlinga, nastavlјen je razgovor i pogled je pao na jednu sliku iz 1908. godine. Slika prikazuje tamburašku družinu, prvu u Molu, a verovatno i u Vojvodini. Osnovana je 1896. godine pod imenom “Lira”, a gostovala je po celoj Bačkoj i Banatu. Joca Milinko – Mimika bio je osnivač i kapelnik, a ostali članovi su bili Jefta Maletaški, Jova Vrbaški, Pera Simentić, Paja Ubavčić, Dina Lukavčević…

Razgovor je nastavlјen o Marku Nešiću, sa kojim je Mimika drugovao.

-        Ih koliko smo puta samo bili zajedno! Pa odjednom, zagledan u Markovu sliku na zidu, Mimika skoči sa stolice, uzvrti se, stisnu zube i lјutito reče: “Kakav je to red i put da se tako malo čuje o Marku…”

Primirivši se malo, Mimika je nastavio: “Marko mi je svoje kompozicije slao da ih popularišem, a i malo začinim…”.

-        A gde ste se sastajali?

-        Kod mene, a najviše u “Beloj lađi” u Novom Sadu. U ovoj kafani Nešić je jedno vreme bio i kapelnik. To je bilo onda kada je u “Beloj lađi” svirao čuveni Lipa. Mimika je došao u kafanu nekako pred ponoć, a kad ga je Marko spazio, orkestar je stao.

-        Mimika…zdravo Mimika…potrčali su muzičari sa podijuma, a Marko zagrlivši ga, rekao je: “Mimika, odi da sviraš, ti to najbolјe umeš!”

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Prošlost u pričama" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com... ili na broj telefona 064/1258337

Čuveni svirci koji su svirali u novosadskim kafanama... I deo

Od svih muzičkih instrumenata, tambura je bila najomilјenija i najpristupačnija u Vojvodini, a tamburaške družine odigrale su veliku ulogu u muzičkom vaspitanju širokih narodnih slojeva. Neki naši tamburaši obišli su većinu evropskih zemalјa, dok je jedan broj prelazio i okean i uspešno i uspešno davao koncerte po Americi i Kanadi. Prve podatke o našim tamburašima imamo iz četrdesetih godina XIX veka, a najviše javnih nastupa bilo je za vreme delatnosti Omladinskog pokreta, kada se tambura neobično forsirala. Tada su, naročito u Ugarskoj, bili čuveni bajski tamburaši, koji su meseca maja 1860. godine u Mađarskom narodnom teatru pod upravom Aleksandra Kovačića svirali između činova jedne komedije. Za vreme  svog boravka u Pešti dali su oni tada i nekoliko koncerata, a jednom prilikom posetili su Kornelija Stankovića, kome su predali venac budimske omladine sa stihovima Laze Kostića, posvećenim ovom našem kompozitoru:

„Preko tambur duše

tamburom prevuci,

pitaj, šta ti kažu

iz tambure zvuci“.

Nekako, istovremeno u Sremu je takođe bilo nekoliko istaknutih tamburaških družina, a kao najpoznatiji tamburaš važio je tada gostioničar Mita Orešković, iz Šida. On je bio veliki majstor na tamburi, a napisao je i komponovao mnoge patriotske i šalјive pesme. Takođe veoma poznat bio je i Nika Maksimović iz Sombora, kasnije poznati političar iz Vojvodine.

Naročito krajem XIX i početkom XX veka tambura je toliko ovladala našim svetom da malo koje mesto u Vojvodini nije imalo svoj tamburaški orkestar, iako je Tihomir Ostojić propagirao gajde kao nacionalni instrument.

Od svih mesta u Vojvodini, Novi Sad je imao najviše tamburaških kapela, jer je ovde bila kafana do kafane u kojima su svirali prvoklasni svirci. Kod „Kamile“ je tamburao Isa Jovanović, koji je bio najskuplјi svirac, a u „Beloj lađi“ Vlada Marjanović, poznati primaš, koji će 1907. godine otići u Ameriku i postati dirigent u Metropoliten operi u Nјujorku. Jedno vreme ovde je svirao i Marko Nešić, dok nije otišao na turneju po Evropi i Rusiji. Nešić je naročito poznat po svom „Radničkom maršu“ i kompoziciji „Proleteri svih zemalјa...“ na tekst Koste Abraševića. Takođe je u Novom Sadu sviro i čuveni Lipa iz Maradika, mada je možda najduže u jednoj kafani svirao Laza Popović iz Čakova. On je govorio nekih deset jezika i sa družinom proputovao Evropom, dok se najzad nije skrasio u Novom Sadu, kao tamburaš u verovatno najpopularnijoj gradskoj kafani, a verovatno i u čitavoj Vojvodini.

Od istaknutijih vojvođanskih tamburaša moram spomenuti Jocu Mimiku iz Mola, Stevu Bašić Trndu iz Sombora i Spasoju Rakića iz Bačke Palanke. Mimika je bio čuven po „Miletićevom maršu“ i pesmom „Široko je lišće orovo“, a Trnda po makedonskim pesmama. Koliko su ova dvojica bili popularni, vidi se po tome, što im je većina pesama snimlјena na ploče, dok Bašićevo ime nose i ulice u Čikagu i Ohaju. Kada je Trnda umro ispratila ga je cela somborska okolina, a jedan mađarski list proglasio ga je za generala primaša u Jugoslaviji. Nјegovoj popularnosti na Balkanu jedino je ravan Mijarović Jagodinac, violinista iz Beograda, koji je isto kao i njegov kompanjon iz Vojvodine, zbog pesme bio zatvaran u toku Prvog rata.

Novosadski “Dnevnik” je početkom 50-tih godina XX veka objavio intervju sa Mimikom, u kome se između ostalog kaže: “Ima Mimika sedamdeset i sedam godina, devet violin, isto toliko tambura, jedno brdo ploča na kojima je snimlјena njegova pesma i svirka, hrpu raznih odličja i jednu veliku želјu: da ga pokopaju sa njegovom najmilijom violinom…

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Prošlost u pričama" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com... ili na broj telefona 064/1258337

Nekadašnje novosadske svadbe

O čuvenim novosadskim svadbama, koje su se dugo pamtile i prepričavale, nema skoro nikakvog traga, pogotovo pismenog. Ostale su retke fotografije i objave u staroj novosadskoj štampi, ali imamo tu sreću, da je pokojni Živko Marković pisao na tu temu. Zahvalјujući njemu, mnogo će lakše biti ispričati priču o “svadbarskim sokacima…novosadskim”.

Broj svadbi u Novom Sadu je naročito porastao posle 1860. godine, nakon Bahovog apsolutizma, kada je dato više slobode narodnostima u Ugarskoj. To su naročito iskoristili Srbi, jer će od svadbenih veselјa praviti nacionalne parade. Prosto su se Novosađani nadmetali, a time i razmetali, ko će u svatovima imati više zvanica i fijakera, jer se po broju zaprega cenio jedan takav porodični događaj. Kako je srpski barjak bio zabranjen u svim javnim manifestacijama, a posebno političkim, ipak se u svadbenim prilikama ovo tolerisalo, ali samo kao uska trobojka, koja nije mogla da privuče osobitu pažnju. Međutim, ona je ovde višestruko upotreblјavana, jer je stavlјana svagde, tako da je vidno eksponirana kao perjanica. Naročito su je stavlјali konjima na oglavine, kočijašima o kamdžije, zvanicama oko ruzmarina i kumovskih sveća, svircima oko tambure, a posebno bi sa njom ukrasili deversku košulјu, odnosno devera, koji je morao, da bude više nakinđuren i od samih mladenaca. Od cele muzike, najviše je bio privilegovan gajdaš, jer je imao prava da sedi pored kumovskog kočijaša, koji je naročito bio ukrućen i dostojanstven jer je na glavi imao okrugli crni polucilinder sa rozetom, belu košulјu i otvoreno plavi kaput sa žutim dugmetima, na čega je naročito bio ponosan, kao i na bele rukavice. Inače svi su bili udešeni i vrlo pompezno bi otišli na venčanje, a zatim bi po modi onog vremena, bez dreke i galame napravili krug kroz neke ulice, isto kao i popodne, kada sa udavačom pođu mladoženjinoj kući.

Najsvečaniji trenutak bio je u crkvi, kada bi se pevalo “Isije likuj, i rodi sina Emanuela”, a u mladoženjinoj kući dizanje zdravice, koja je naročito bila nakićena u doba nacionalnog romantizma 60-tih i 70-tih godina XIX veka. Prvu zdravicu obavezno je dizao venčani kum, obraćajući se sa čestitkom mladoženjenim roditelјima, zatim ostalim gostima i na kraju mladencima, sa želјom “da u životu imaju dosta čaša i dece, jer toga kod Srba nikad nije dosta u kući”, a na kraju, obično bi se nazdravilo i nekom od slovenskih vladara, naročito knjazu crnogorskom, dok bi se retko ko setio “svetlog ćesara”, a najmanje ugarskog palatina u Pešti. Zdravica je uvek išla posle pečenja i pila se naiskap, a jedan od najbolјih svatovskih nazdravičara u Novom Sadu u prvoj polovini XIX veka, bio je Vasa Janković, a u drugoj, čizmar Sava Stojković, zvani “Klepetuša”, dok je od selјaka nešto kasnije kao takav važio, Aca Ević iz Salajke.

Širom cele Vojvodine, pa i još dalјe, po tome je bio poznat književnik Stevan Vjedi Popović, za koga je Jovan Skerlić rekao, da je smatran za najbolјeg i najduhovitijeg srpskog govornika svog vremena. Zbog te svoje osobine, preko trideset puta bio je kum, što ga je naravno i koštalo, jer ići u svadbu i biti osoba, kojoj će se tu najviše ugađati, nije bilo ni jeftino, a ni mala stvar. Kako je dugo govorio i rado slušan bio, on je često bio na meti konfidenata, tj. policije, koji bi se čak i tu pojavlјivali, jer su se bojali nekih političkih govora, ili dvosmislenih aluzija. Međutim, u ovakvim prilikama, Stevan Vjedi Popović, ni takvim nije ostajao dužan, ako ih primeti, vrlo diskretno bi im “zapušio usta”, nekom dosetkom, čime je stavlјao do znanja, da se njihovo prisustvo oseća u ovakvoj sredini. U tome je bio toliko “ubedlјiv”, da ga je kasnije advokat Ivan Ivanović, pozvao za korteša na izborima, jer je bio oduševlјen sa njegovom zdravicom, koju mu je on podigao, kada se oženio sa čuvenom novosadskom mirazdžikom Milkom Dunđerski, kćerkom Lazara Dunđerskog, jednog od najbogatijih lјudi tadašnje Ugarske, koji je nadaleko bio poznat i po pesmi “Sentomašu Lazo ej…”.

“Sto momaka, dvesta devojaka

Sentomašu, Lazo, hej,

Sentomašu, mali Carigrade, hej,

Lazo, hej.

U tebi se, Lazo, hej,

u tebi se sokolovi legu, hej,

Lazo, hej.

Sto momaka, Lazo, hej,

sto momaka, dvesta devojaka, hej,

Lazo, hej.”

Ta pesma je potekla od srbobranskih tamburaša, a odnosila se navodno na njega, jer je sa svojom porodicom imao izvesnih zasluga za Srbobran, u kome je rođen. Srbobran je nosio ime Sentomaš (Sv. Toma) do 1918. godine, a naziv je korišćen i tokom mađarske fašističke okupacije od 1941. do 1944. godine. Današnji naziv dobio je po šancu koji je tokom revolucije 1848/49. izgrađen za odbranu naselјa. U tom šancu borili su se dobrovolјci iz Srbije (pod vođstvom vojvode Stevana Petrovića Knićanina), pa je nazvan “srbijanski”, a kasnije “srbobranski”. Ova pesma bila je jedno vreme zabranjena od ugarskih vlasti, zbog aluzija na događaje u buni 1948/49. godine, ali je ipak po kućama pevana, obično od glumaca Srpskog narodnog pozorišta, za koje se govorilo da su bili “u svakoj čorbi mirođija”.

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Prošlost u pričama"... koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com...ili na broj telefona 064/1258337

Novosadska policija posle Prvog rata

I u prošlosti je takođe bilo u našem Novom Sadu natezanja oko imenovanja novog zamenika šefa policije, baš kao što se sećamo da Novi Sad do pre koju godinu nije imao šefa Policije. Tada su bile prošle tri nedelјe od kako je dr Radmilo Gnjatić, usled čitavog spleta intriga, napustio svoje zvanje i Novi Sad. Za to vreme, dužnost šefa policije i zamenika šefa policije, vršio je policijski kapetan Aleksandar Đakov, čovek, koji je sa mnogo samopožrtvovanja, ambicija i truda vršio svoju dužnost, činovnik koji je u svakom pogledu ispravan, tačan i savestan, ali koji konačno ne može duže vremena vršiti funkciju šefa policije i njegovog zamenika, u jedan isti mah, iz prostog razloga, što za to nema ni približno kvalifikacija. Pa se onda čudimo što je bilo problema, između ostalog u to vreme (1924.) i sa tajnom prostitucijom u Novom Sadu.

Novosađani su dobrih mesec dana živeli u neizvesnosti ko će biti po rešenju ministarstva unutrašnjih dela postavlјen za zamenika čelnika policije. U štampi su spominjala dva imena: Jegdić ili Rakić. Ovo natezanje nije služilo nikome na čast, a Ministarstvo je i po hilјaditi put dokazalo da malo brige vodi o interesima Vojvođana i Srpskih Atinjana, koji u ovom žalosnom položaju, mogu samo da strepe i čekaju.

Kada se o našoj, novosadskoj policiji pisalo, onda se to činilo večinom površno, onako na dohvat, kako je kada situacija zahtevala. Ipak, kada se sve to sumira ispada to da naša policija, kakva je nekada bila, a kakva je i sada, ne odgovara potpuno svoma zadatku, što se uostalom najbolјe vidi prilikom pojedinih slučajeva. Posle 1918. godine, kada je Novi Sad dobio veći značaj i kada je on prestao da bude samo jedna veća varoš Austro-Ugarske, porast prometa i sticaj većeg broja stranaca, sve je to zahtevalo, da se novosadska policija reorganizuje na modernom osnovu, po uzoru na policije na Zapadu. I kao što se to kod nas obično dešava, nije se stiglo da se ovo pitanje reši, nego je uglavnom ostalo sve po starom. Najveći tragikum naše policije leži u tome, što ona ne stoji pod upravom stručnjaka-policajca, nego samoukog amatera. Ta okolnost se jako oseća na svim granama našeg društva, odvajkada, a danas pogotovo. Uvek su bili prisutni problemi sa kriminalom, saobraćajem, a pogotovo sa sanitarnim, privrednim i političkim problemima. Iako naše društvo raspolaže sa relativno dobrim kadrom u pogledu struke, ono u većini slučajeva nema stručne spreme, što se na svakom koraku oseća. Gradski savet bi trebao da ovom pitanju posveti više pažnje tim pre što su ondašnje, ali i današnje prilike imperativno zahtevaju, da dobijemo dobru, stručnu i izvežbanu policiju.

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Prošlost u pričama" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com... ili na broj telefona 064/1258337

Tradicionalna karnevalska povorka u Petrovaradinu

Petrovardin je dugo negovao tradiciju i običaje karnevalskih okuplјanja i povorki, pa tako beležim i ovu, sa kraja tridesetih godina XX veka. Iako je polazak karnevalske povorke bio zakazan za 14,00 časova, još pre 13,00 časova velike grupe Novosađana hitale su preko mosta u Petrovaradin da prisustvuju karnevalskoj svečanosti i povorci. Vreme je bilo loše, sneg se topio, ali to nije ometalo građanstvu da provedu nekoliko prijatnih sati i uživaju u raznovrsnim maskama koji su učesnici karnevala pripremili.

Nešto pre 14,00 časova, pred gostionicom “Frankopan” počela je da se formira povorka, koja je trebala da se uputi u stan princa karnevala i da ga svečano dočeka. Praćena velikom masom sveta, povorka je krenula. Na čelu je išao predsednik Karnevalskog društva u fijakeru, koja su vukla četiri vola. Za njim su se ređala druga kola sa raznim zanimlјivim i duhovitim scenama i maskama. Tako su na primer bili Snežana i sedam patulјaka, Većanje za zelenim stolom ili Karnevalsko društvo sa globusom i makazama, zatim Sedma sila sa neizbežnim cenzorom, Evakuacija gradske dece na saonicama, Auto bez benzina sa volovskom zapregom i kukurzovinom kao pogonom, zatim Hanza i Greta” lutke na točkovima koje se okreću, par mladih “mladenaca”, robovi srednjeg veka na galiji, pečurke sa patulјcima, Monte karlo sa četiri simpatične devojke kao četiri godišnja doba, Paša u haremu sa šest prekrasnih “bula”, Gandi sa kosom, Brza pomoć u čezama, Bife Pifat, Vavilonska kula, itd.

Oko 15,00 časova povorka je stigla pred kuću princa karnevala, gde je predsednik Karnevalskog društva izvršio svoju svu potrebnu “zvaničnu” ceremoniju, dok su “paževi” iznosili spremlјene čabrove sa vinom. Princ Karnevala je sa svojom simpatičnom princezom seo u svoja “dvorska” kola i stavio se na čelo povorke, koja je zatim krenula natrag internacionalnim putem kroz Majur. Svaki čas povorka se zaustavlјala da bi princ Karnevala sa svojom princezom i svitom primio izraze ”podaničke” vernosti od svojih vernih podanika. Tu priliku koristile su mnoge grupe maski da odvade dobru količinu vina iz čabrova koje su nosili uslužni “paževi” princa Karnevala. A publika je uživala…

-Gle ovog ovde, pazi samo kako su mu brkovi lepi…

Kako i ne bi bili, kad su to stari, fini, koje je još i moj pokojni deda nosio, odgovori spremno čovek sa maskom na licu.

Iz prikrajka posmatra povorku jedno simpatično društvo, a odjednom će tek jedan od mlađih: “More, što mi se sviđa ovaj harem, pogledaj što su lepe…Jaoj, da mi se utrpati malo tamo, voleo bih makar da budem samo čuvar…”

Dve starije dame posmatraju scenu koja predstavlјa bračno putovanje. Jedna od njih izražava glasno svoje mišlјenje:

-Vidi se šta su moderni mladenci, jedno sedi u jednom uglu, drugo u drugom, pa čitaju novine…Šta ćete, takvi su vam današnji mladenci.

-Da gospođo, okreće se jedan mlađi, ali samo da su još mlađi, videli bi vi što bi oni sedeli tako ravnodušno…

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Prošlost u pričama" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com... ili na broj telefona 064/1258337

Priča o novosadskom muzičaru sa kamp kućicom

Sredinom tridesetih godina XX veka sve svetske novine su se utrkivale da objave opširne izveštaje sa londonske izložbe automobila i saobraćajnih sredstava. Ta izložba odlikovala se raznovrsnim tehničkim inovacijama i savršenstvima. Ali najinteresantniji predmet koji je izložen, bila je “vila na točkovima, zapadnjački udobna”, kako su onda nazivali kamp-kućice. Nјu istina vuče automobil ili kamion, od jednog mesta na drugo, ali i to omogućuje njenom vlasniku da svakodnevno “menja vazduh i traži nove vidike”. Međutim, i u Novom Sadu, sagrađena je 1936. godine jedna “vila na točkovima”. Istina, ne tako savršena, ne tako udobna i prostrana kao na londonskoj izložbi, ali zato ipak “vila”, ili još bolјe reći “garsonjera” na točkovima, jer je njen vlasnik pedesetogodišnji gajdaš, i još neženja.

-“Bože pomozi, šta mu bi…” - krstile su se bake i snaše iz Salajke i Podbare, posmatrajući kako “Kožuvara”, poznati i traženi novosadski gajdaš, nadgleda radove oko zidanja svoje “vile”. Zar pored toliko stanova za izdavanje i mladih gazdarica koje izdaju baš samcima stan, da se daje čovek u ovakav trošak?

Brkati gajdaš, Žarko Erdelјanin, uvek sa “iroški” nakrivlјenim šeširom, poznat pod svojim nadimkom “Kožuvara”, nego li pod svojim pravim imenom, na koje i vodi svoj gajdaški zanat, bio je uporan. Što je naumio i rešio, to je postepeno, iz meseca u mesec i ostvario. U letnjim mesecima kada je gajdaška sezona prilično “mrtva”, jer zaradi se samo malo svirkom u krčmama, a ređe u svatovima, on je počeo da gradi svoju garsonjeru na točkovima. Nabavio je donju konstrukciju jednih teretnih kola (“lasta” kola kako su se onda popularno nazivala), pogodio se sa majstorom Maletićem, stolarom iz Kamberove ulice, “odrešio svoju kesu” i stolari su počeli vredno da delјu gredice. Na osnovu teretnih kola dolazio je postepeno kostur “vile”. Soba i kujna, taman dosta za jednog “garsona”.

-Koštala je osam hilјadarki! Nije šala!

A “Kožuvara” je plaćao. I to široke ruke. Dolazio je svet da posmatra njegovo delo, iz svih okolnih ulica i prostranih sokaka slegao se narod. Izvesno vreme u Novom Sadu govorilo se samo o tom novom pronalasku i o novosadskom gajdašu. Ondašnja štampa piše da nije bilo lako pronaći Žarka Erdelјana – “Kožuvaru”. Može se sretati uvek u kafani kod “Miloša Obilića”, kod “Novice” i u drugim poznatim kafanama na Temerinskom drumu, a kada je trebao, da da intervju za ondašnje novosadske novine, ne može se nigde naći.

Najzad, posle dugog traganja, pronađen je. Usred bela dana, on je po kazivanju njegove gazdarice, spavao snom pravednika…da nadoknadi noć.

-Sad će on!

Spremio se “Kožuvara” kicoški, stavio svoj klasični slamnati “žirado” šešir na glavu, svoje skupocene gajde sa narodnim bojama pod mišku i uputio se na svoju “građevinu”, da pod njenom senkom priča o njoj…za buduća pokolenja. Šegrti su rendisali nešto na krovu, radili su brzo, užurbano, jer “vila” je trebala da bude gotova pre prvih hladnijih jesenjih dana, Dolazi uostalom zima…

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Prošlost u pričama" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com... ili na broj telefona 064/1258337

Priča sa Slane bare

Slana bara nastala je tek posle Prvog svetskog rata, a pre toga na močvarnom zemlјištu obraslom šikarom i trskom, bilo je svega tri-četiri kućerka. Ali, još ranije, gotovo pre dva veka, Slana bara je važila kao dobar ribolovni i lovni teren, jer su po vodi plivale divlјe patke i sarke, a ribolovci su ovde nalazili obilјe ribe, naročito karaše. Tuda je nekada, još davnije, Dunav prolazio, a kaže legenda da je neka šajka, prepuna soli, potonula na dno. Dunav je, veli legenda, pomerio svoje korito, a „posolјena“ bara je ostala...i tako je nastala Slana bara.

Današnje naselјavanje tih slanobarskih prostora, počelo je odmah nakon Prvog svetskog rata, kada se voda povukla sa većih površina. Opštinska uprava se tada rešila da ovde, za „božijim leđima“, naseli jedan deo novosadske sirotinje. Ali, tadašnja uprava nije bila darežlјiva jer je zemlјište prodavala za 2.000 dinara, na otplatu. I prve kućice podignute su 1921. i 1922. godine. Do 1936. bilo je već oko 120 kućica i koliba. Stanovnici su većinom bili nadničari, a poneki od njih, „imućniji“ i sa svojom zapregom, prevozili su drvo, cigle i druge tovare. Bez električnog osvetlјenja, puteva i trotoara, stanovnici malog naselјa živeli su u velikoj sirotinji od zarade koja je iznosila 20-30 dinara dnevno. S tom bednom nadnicom je trebalo izdržavati porodicu od četvoro i petoro dece, koja su bila bleda, bolešlјiva i neuhranjena. U to vreme u ovom siromašnom naselјu bilo je oko 400 dece, koja su do obližnje škole morala da pešače kilometrima po blatu i vodi. Glavna hrana bio je hleb i ređe krompir, neka čorba ili pasulј. Spavali su svi u jednoj sobi, po petoro, šestoro, pa i osmoro, u dva, najviše tri kreveta. Položaj stanovnika Slane bare bio je utoliko teži što su sa tom svojom bedom i nesigurnom zaradom morali, ne samo da izdržavaju mnogobrojnu porodicu, već u isto vreme, da otplaćuju dug za kuplјeno zemlјište. I svi njihovi napori i česte molbe da im opština otpiše te dugove, ostajali su bez ikakvog rezultata. Kod nekih stanovnika vlasti su “fendovale” za dug od 50-60 dinara. I pored toga, našao se jedan promućar bakalin, koji je ovde otvorio radnju i snabdevao stanovništvo najpotrebnijim artiklima. I što je bilo još povolјnije, davao je robu “na kredu”, a iako su bedno zarađivali, Slanobarci su pošteno vraćali svoj dug.

Vetrovi promene su polako opkolјavali ovaj kraj.

Kada minu i poslednje kuće novosadske, gaca se preko polјane, na koju se gradsko đubre dovlačilo, a kada se zapadne do članaka u blato i kad guske, rovašene „lila“ farbom, počnu da gaču kao da se rugaju, onda znate da ste sigurno na Slanoj bari. Bara se vremenom sušila, a gradska sirotinja je palila korov i zidala kuće, male siromašne kuće sa tarabom i dvorištem, gde ništa sem duda nije bilo. Tu su zajedno stanovali i „porok i vrlina“, i lјubav i prostitucija. Dobro i zlo su bili oduvek izmešani i nevidlјivi. Nigde valјda kao na Slanoj bari nisu tako prisno bili isprepletani Srbi, koji su večito maštali o jutru zemlјe, Mađari, radnici i kubikaši, Rusini, Cigani, Nazareni koji su vazda predviđali „smakove sveta“ i ostali, koji su za dinar i svilenu maramicu išli da nose čirake i ripide, kad su se sahranjivali bogati salajački paori. U proleće voda pritisne sa svih strana, rogoz i sita niču umesto žita. Tu se kolјivo jelo samo na Tri jerarha, kada se u maramicama donese iz Almaške crkve. Ali su kuće i dalјe nicale kao pečurke, niču i dan danas, ali nisu više onako malene, da se čovek mora sagnuti kad ulazi, da ne dobije čvorugu, a čvrste od cigala, a u proleće obrasle u zelenilo i cveće. Čovek ima neku prirodnu otpornost prema bedi, otima se, ne da da ga ona uguši. Odavno su napušteni ludi snovi o jutru zemlјe, stadu ovaca ili paru konja ili volova.

Posle Drugog svetskog rata, Slana bara se promenila.

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Prošlost u pričama" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com... ili na broj telefona 064/1258337

Lipa, jedna od najstarijih novosadskih kafana

Novi Sad je oduvek važio za veselu varoš. Imućni novosadski stanovnici, kako varošani, tako i salašari, našli su uvek prilike i mogućnosti da svakidanji život dopune i sedelјkama uz piće i veselјe. Često i mimo onih provoda o praznicima i javnim zabavama dolazili su u centar varoši i veselili se. Novi Sad je tada imao priličan broj kafana i gostionica. Bilo ih je u svim glavnijim ulicama, u nekima čak i po nekoliko. Kafane su bile specijalizovane po vinu i pivu. Pivo se pilo na čaše od dva deci i na krigle od pola litre. Pivopije su obavezno mezile i pile pivo i pred ručak i pred večeru, a točilo se, bogami, i iz bureta sa leda. Jedna kafana bila je tadašnji tipičan primer gradskog kulturnog milјea, a to je nekadašnja najposećenija pivnica “Linda”, današnja “Lipa” u Miletićevoj ulici.

Kada se iz Zmaj Jovine uđe u Miletićevu, u četvrtoj kući s leve strane, na broju 7, je restoran „Lipa”, a tu se danas nalazi i istoimeni bife. Pre 135 godina, kada je Miletićeva još bila Lebarski sokak, tu se nalazila čuvena gostionica s pivnicom koju su Novosađani po nemačkom nazivali “Linda” ili “Zur Linde” i koja je važila za purgersku kafanu gde su rado zalazili oficiri, lekari, profesori, činovnici i bogatiji trgovci. ’’Linda’’ je bila deo starog kulturnog milјea Novog Sada u vreme kada nije bilo televizije i radija, pa ni bioskopa. Gospodski građanski svet dolazio je u ’’Lindu’’ na provod u večernjim satima, mada je tu i preko dana bilo stalnih gostiju, pretežno uglednih Novosađana koji su dolazili s prijatelјima da popiju aperitiv ili pivo pred ručak, da razmene dnevne informacije, čuju šta ima novo u varoši ili kako se kreću cene akcija na berzi. U “Lindi“ se prvo čulo da li će pasti vlada, sprema li se neki važan zakon ili kako je prošla poslednja premijera u Srpskom narodnom pozorištu, hoće li biti nesporazuma na Skupštini Matice srpske, da li će se neki novinari “Zastave” i “Branika” i potući, a ne samo preko novinskih stubaca prepucavati. Bila je to kafana u kojoj je bilo bitno biti viđen, ali i spominjan!

Ta gostionica se prvobitno zvala „ Zur Linde”, u njoj je točeno najbolјe češko pivo (dovozio ga je gostioničar Karlo Zapletel), tu je, kad bi dolazio u Novi Sad, redovno večerao veliki srpski pesnik Laza Kostić. Posle šetnje, „vežbanja na Trandžamentu”, kartanja u Srpskoj čitaonici, pesnik bi dolazio tu za svoj omilјeni sto. Već bi ga čekalo odabrano društvo, da ga posmatra u njegovom ritualnom obedu i da sluša dosetke i kalambure koje im je, uzgred, dobacivao. Biće da su njegove obilne večere fascinirale „doušnike i hroničare”, tek, ostalo je zabeleženo šta je i kako jeo.

Najpre je naručivao ribu za predjelo, potom neko preporučeno jelo iz jelovnika tog dana, pa zelјe s bogatim dodatkom, te bi posle uživao u pečenju sa ukuvanim voćem, dodavao u tanjir i kriške ovčijeg sira. Jeo je i dosta hleba, kolačima bi se obavezno zasladio na kraju. Uz večeru je pio pivo, desert zalivao vinom sa sodom. Lični pesnikov lekar dr Radivoj Simonović često je Lazi prigovarao zbog tako obilne večere. „Uveče, Lazo, jedu samo lavovi”, govorio je. Laza mu je na to u šali odgovarao da je i on „lav u poeziji”. „Ali lavovi, Lazo, zato žive jedva dvadeset godina”, opominjao lekar. No Laza je i dalјe jeo šta je i koliko hteo.

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Prošlost u pričama" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com... ili na broj telefona 064/1258337

Priča o Čenejskim salašima

Reč "Salaš" potiče od mađarske reći "Szallas" (na srpskom "smeštaj"). Na samom početku njihovog nastajanja prvom polovinom XIX veka, to su bila improvizovana privredna staništa stočara. Kasnije prelaskom na ratarstvo, salaši su se pretvarali u kuće, slične onima koje su se gradile na selima. Tako vremenom su se povećavali , stvarajući veće ili manje grupacije sa osobenim načinom života. Salaše su gradile sve etničke grupacije na teritoriji Vojvodine unoseći bogatstvo različitosti i multietničnosti Vojvodine.

Uvek su me opčinjavali Čenejski salaši, a kako se nekad živelo na njima, ali i na ostalim vojvođanskim salašima, to pitanje sam sebi često puta postavlјao, pogotovo kada sam prolazio starim internacionalnim putem prema Srbobranu, i dalјe prema Subotici i Bačkoj. Čenej je zaista staro, ali i bitno mesto za Novi Sad, jer od njega praktično i sve kreće. Nekada veća varoš, a danas samo ostaju divne stare priče o salašima i salašarima Čenejskim, da se pripovedaju i nikada ne zaborave. Čenej je 1748. godine u Novi Sad utelotvoren, a pre toga je bio zasebni vojnički šanac, a u njemu je više graničara živelo nego u Novom Sadu, zato su i sebi podigli crkvu. Kad je varoš postala slobodna i varoška gruntovnica je razlikovala čenejske kuće od varoških kuća, a 1748. godine Čenej je brojao 112 kuća. Izvađeno iz starih rukopisa jednog savremenika, koji je još 1892. godine pisao o prošlosti ovih krajeva, pretpostavlјa se da je još te 1748. godine bilo dva Čeneja. Bilo je mnogo salaša, ali na dva mesta grupisanih, u današnjem “centru” i desetak kilometara dalјe, u pustari “bogu iza leđa”, desno od Rimskih šančeva. Zapis je star više od dva veka, ali prvi salaš sigurno još koju deceniju više. Podigao ga je neki od Čarnojevićevih pratilaca, zario je ralo u zdravu crnicu i tu osnovao dom. To isto su neki učili i decenijama i vekovima kasnije, neki u današnjem centru Čeneja, neki kod Rimskih šančeva, pa po nekom Pejiću, tako i tih dvadesetak salaša i nazvaše “Pejićevi salaši”, ali je ostao i naziv “mali Čenej”.

U ono vreme sredinom i krajem XIX veka, kažu nije se mnogo radilo na Čenejskim salašima. Tek onoliko koliko je bilo potrebno za domaću potrebu. Sejalo se malo žita, malo kukuruza, ječma i plavog krompira, vrlo ukusnog, par leja luka vlašca i pasulјa po kukuruzu i to sve na svojoj zemlјi. Zemlјa se u arendu nije uzimala. Poneki su tek uzimali “na pole” od gospode iz varoši. Plodored je bio ko i sad. Strnjika na džombu i obratno. Redovno se ostavlјala crna ugar da se zemlјa odmori, jer se slabo ili nikako nije đubrila. Đubrili su je samo zečevi ili ptice, a rađala je. Takva je Čenejska zemlјa. Kuće su bile od naboja. Soba i kujna, a negde i dve sobe. Obaška je bila štala, šupa i komora za mleko. Svaka je kuća imala ovaca, svinja, živine i kovanluk sa pčelama. Od krupnije stoke držali su se volovi i konji, a krava je retko u koga bilo. Od nameštaja u sobi su bili tzv. prosti kreveti od dasaka i po jedan “nemački” krevet. Gazde su imale i “nameštenu” sobu u koju se retko ulazilo. Leti se spavalo napolјu, na prostim ponjavama, a zimi u sobi i štali. Pećke su bile zemlјane sa velikim zapećkom. Peći su ložene slamom i kukurzovinom, a kuvalo se, takođe na slami, šapurikama i “ganjevima”. Ganjevi su bili osušene table od balege pomešane sa slamom, isušene leti na gumnu, pa zato nije ni bilo đubreta za đubrenje njiva. Na sredini kujne je bio veliki banak nad kojim je visio gvozdenjak, obešen na lancu. Bilo je i zemlјanih lonaca u kojima su se kuvala jela. Ogrevnih drva nije bilo. U komadiću crepa goreo je žižak, a ko je imao ovaca pravio je i sveće. Sveće su salivali u trsku ili zamakali stenjak u otoplјen loj i tako dolazili do sveća. Svet je malo radio, ali i rđavo živeo. Svi su bili oskudni, bilo da su imali više ili manje zemlјe. Zemlјa uopšte nije bila dobro obrađivana. U leto se jedva dočeka ječam da sazre te je odmah nošen u suvaču da se samelјe. Radilo se pri žišku i sveći, a često puta i u mraku. U mraku se kudelјa prela kao i ostali mehanički poslovi. Oralo se drvenim plugom i gde je bilo više trave kao apte, zubače ili kožure i pirevine, plug je preskakao i “pravio oplaz” jer nije mogao da poseče travu, a sejalo se rukom. U žitu je bilo mnogo trave koju su naši ratari plevili i davali konjima hranu. Za zemlјu se nisu otimali. Obično su komšije ostavlјali poširi sklad između sebe, da ne bi jedan od drugog odorali. Taj se prostor vremenom uledini i tu izraste trnje i korov. A trnja je uopšte svugde bilo, u izobilјu. Trnjina i viganja na tim prelazima, a i na obalama bila je tako gusta, da ni živina nije mogla tuda da se provlači. Vršilo se na konjima. Porani se oko dva sata, pa se radi do deset uveče, dokle god se žito ne izveje. Gazde su imale više konja, mogle su da obave i po vršaja. Kada se završi žetva onda se daje za sve koji su radili “završionica” sa pilećim paprikašom i gužvarom sa sirom, od koje je mast i kajmak curio na prste.

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Prošlost u pričama" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com...ili na broj telefona 064/1258337

Kako je srušena stara stogodišnja Almaška škola

Kada prođete Almaškom ulicom u uglu pored crkve, u senci kestenova i starih lipa, nećete više spaziti onu staru nisku, starinsku školsku zgradu, sa visokim i strmim krovom iz koje se toliko godina čuo žagor i veseli kikot školske dece. Po želјi izvesnih krugova ova škola koja, a po tradiciji i predanju koja se čuvaju u tom kraju, datira još od 1800. godine, tridesetih godina XX veka sravnjena je sa zemlјom. Zidarski pijuci bili su nemilostivi prema njenim zidovima, koji su tolike godine odolevale svim mogućim nepogodama. Još jedna stara zgrada, koja je podsećala na onaj stari, već izumrli i nestali Novi Sad, potpuno je isčezla…

Za ovu zgradu u čijoj je školskoj dvorani, maloj i neuglednoj iz starinskih knjiga dobijali prva znanja Srpčići iz nekadanjih generacija vezane su najlepše uspomene starih Novosađana. I sada, kada prođu tim sokakom, gde se nekada dičila mala Almaška škola, duboko uzdahnu i sete se onog vremena kada su u njihovu školu, koja je za vreme crkvene slave služila za najveće slavlјe, dolazili Svetozar Miletić, Jaša Tomić, a u koju je navraćao po neki put i dr Mihailo Polit Desančić. U interesu “napretka” i “ulepšavanja” Novog Sada trebalo je bezuslovno uništiti ovu zgradu, mislili su verovatno oni lјudi koji su doneli odluku da se ona sruši. Starog Novog Sada postepeno nestaje i ostalo je samo mali broj zdanja koji nam svedoče o prošlosti “Srpske Atine”. Ako u rušenju starih novosadskih zgrada ostanu dosledne i naredne vlasti, uskoro nećemo imati ni jednu zgradu koja podseća na živote one stare generacije koja je, možda, imala i lepših i uzvišenijih principa, nego li ove sadanje, koje vode glavnu reč…

Iz ove stare i niske zgrade u kojoj su odjekivale nekada reči “najvećih” Novosađana, a u kojoj su se i Novosadski mališani vaspitavali u nacionalnom duhu i u poznavanju svoje prošlosti, ne širi se više žagor dečice i dah mlade generacije. Umesto stare Almaške škole mesto je zauzela jedna zgrada sazidana sa svim komforom XX veka, ali koja će biti mnogo manjeg značaja, jer neće biti hram prosvete. Da li je baš to trebalo činiti i da li je bilo opravdano rušenje te starinske zgrade Novog Sada, mogli su dati svoje mišlјenje građani, kada se vršio taj sraman čin.

Oni su onda ćutali, kao što ćute i njihovi sinovi ili unuci i praunici danas, kada nam isto tako, nemilice ruše preostali, stari deo “Srpske Atine”.

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Prošlost u pričama" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com ili na broj telefona 064/1258337. 

Praznovanja u Vojvodini

U krajevima današnje Vojvodine u XVIII veku su praznici bili gotovo isklјučivo verskog karaktera, a odabrani su prema „žitijama svetih“. Kalendar svetkovanja i praznovanja je bio prepun nebeskih sila, svetitelјa i mučenika, a broj prazničkih dana se protezao u nedogled. Naročito su mnogo praznovali Srbi. Bilo je toliko praznika posvećenih svetitelјima, drevnim i nacionalnim, velikim i malim, da su kada se tome dodaju i sve nedelјe u 365 dana, naši preci stvarno radili samo pola godine, pošto je gotovo svaki drugi dan bio praznik.

Svakao da danas, u doba ekonomskog planiranja, ne treba ni pominjati kako se to odražavalo na privredni život ovih krajeva, a time i na standard stanovništva. Zbog toga je i carica Marija Terezija naredila da se čitav niz „malih svetaca“ kod Srba u Habzburškoj monarhiji briše iz „prazničnih kalendara“, da bi se ti dani pretvorili u radne. Ovo je naišlo na revolt kod Srba, jer su to shvatili kao još jedan prikriveni potez austrijske carice, katolkinje, da Srbe u monarhiji pounijati. Ta bojazan Srba ovoga puta nije bila opravdana. I u vladajućoj katoličkoj crkvi, zbog ekonomskih interesa države smanjen je broj prazničnih dana. Svetovne vlasti su, pak posebno strogo vodile računa o tome kako će naši preci provoditi praznike i nedelјe. Zanimlјiv je zaklјučak plemićke skupštine Bačko-bodroške županije od 13. januara 1773. godine, u kome je određen način provođenja nedelјe i prazničnih dana. Iz sačuvane dokumentacije može se zaklјučiti kako je u prošlosti izgledala jedna bačka nedelјa.

Nedelјom pre podne su svi bačvani morali da idu u crkvu i prisustvuju propovedima. Pod pretnjom najstrože kazne zabranjen je bio nedelјni rad svim zanatlijama, kao i „teški radovi“ za sluge i sluškinje. Pilјari su u gradovima mogli na pijacama da prodaju svoje proizvode samo do 9 sati ujutro. Po selima i trgovištima su se pijace rasturale već na prve zvuke „drugog crkvenog zvona“, kojim su se vernici pozivali da neizostavno prisustvuju službi božijoj. Isto tako, nedelјom i praznicima su bile zatvorene i sve trgovačke radnje. Iznimka je jedino učinjena za javna kupatila, berbernice, radnje koje prodaju sveće i šećerleme i apoteke. Ali i one su smele biti otvorene samo do 9 sati ujutro. Poštanske kočije kao i karavani, kola natovareni najraznovrsnijom robom kretali su na put oko podne, pošto bi bilo završeno bogosluženje po crkvama. Sve vrste zabave, pozorišne i druge predstave su smele početi tek u 4 posle podne, a stari Vojvođani su mogli da slušaju narodnu i zabavnu muziku u krčmama, isto tek posle 4 sata posle podne.

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Prošlost u pričama" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com...ili na broj telefona 064/1258337

Hrvati u Novom Sadu

Od Prvog svetskog rata na ovamo, odnosno od 1918. godine, novosadski Hrvati, dolaze sve više do izražaja. To su većinom činovnici, došlјaci, „beamteri“ koji su, po prirodi svog zanimanja došli u Novi Sad. Manifestovanje hrvatstva, inače novijeg je datuma. Sve do osamdesetih i devedesetih godina 19. veka, isticao se pojam Šokaca, naročito u Petrovaradinu, koji postepeno, kroz manifestovanje nacionalne ideje u zapadnim krajevima dobija izrazito obeležje Hrvatstva. Jovan Hranilović, rodom iz Žumberka, svojim književnim i kulturnim radom stvorio je, međutim i tada prisnu saradnju „Šokaca“ sa Novosađanima pravoslavne vere, sa Srbima.

Proces mađarizacije počinjao je postepeno da obuhvata Šokce, naselјene u starim granicama Novog Sada. Da nije bilo 1918. godine, mnogi bi se ne sumnjivo „utopili u tom moru“. Posle tog datuma u borbi „za kruhom“, proširuje se krug, stvara se mogućnost života i rada i doselјenicima iz ostalih krajeva tadašnje zemlјe, iz Primorja, kao i iz Južne Srbije, sa slovenačkih Alpa, kao i iz Hrvatske Posavine.

Od 1918. godine, pa narednih petnaestak godina nije bilo izrazite akcije novosadskih Hrvata, gde bi oni i brojno došli do izražaja. Tek tamo 1933.-1934. godine, u vezi sa jednim lokalnim verskim pitanjem, manifestovao se i osetno jače, s obzirom na brojnu zainteresovanost udeo novosadskih Hrvata u akciji oko prestiža u Rimokatoličkoj crkvenoj opštini. Polazeći sa nacionalnog gledišta da, srazmerno broju vernih, treba da budu zastuplјeni i u svojoj, rimokatoličkoj, crkvenoj opštini, novosadski Hrvati (naglašam Novosadski, jer oni „sa desne obale Dunava“, u Petrovaradinu i Majuru, pripadaju drugoj dijecezi), pokazali su energičan stav. Sa ostalim Slovenima rimokatoličke vere oni su usresredili svu svoju energiju da dobiju srazmeran broj većnika i da uspeju u tom svom opravdanom zahtevu. Međutim, rezultat je bio poznat. Glasanje je prošlo na štetu novosadskih rimokatolika Hrvata, i ostalih Slovena. Od te akcije, koja je u svoje vreme izazvala živost, ostale su samo dve predstavke: jedna u Ministarstvu pravde, a druga u biskupskom ordinarijatu u Subotici. Novosadsko hrvatsko i slovensko versko pitanje tada je bilo nerešeno...

Kako su ondašnje dnevne novine pisale: „Prvi utisak koji smo imali, počinjući razgovore sa pojedinim novosadskim hrvatima, bio je: da su svi oni raspoloženi za ćutanje, nego li za razgovor. Ne želeći da unosimo svoja zapažanja, hteli samo da od svojih sagovornika saznamo njihova, i da ih verno, prenesemo.

-Mi smo mirotvoran elemenat - naglasio nam je jedan od istaknutih novosadskih advokata, koji je u svoje vreme bio sudija u Novom Sadu. Sama oklonost što smo Hrvati ne smeta da učestvujemo i u čisto srpskim društvima, u kojima, istina, ne vodimo glavnu ulogu, ali spontano sarađujemo.“

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Prošlost u pričama" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com...ili na broj telefona 064/1258337

Na levoj obali Dunava (I deo)

Od Kameničke Ade pa sve do Kaćkog rita mogli su se u letnjim danima videti mnogobrojni kupači, u raznim kostimima i čuti razni jezici još različitijih dijalekata. Najveća i nalepša plaža je, bez sumnje, Veliki štrand. Na Velikom štrandu, Kameničkoj Adi, “Švimšulu” i mnogobrojnim “bećarskim plažama”, može vešt posmatrač zapaziti mnogo što-šta nesvakidašnjeg. Dok Veliki štrand obiluje raznim modernim kostimima, bećarštrandovani ne obiluju tim spolјašnim ukrasima, oni ne obiluju lјudima spolјne uglađenosti. Predstavnici svih društvenih slojeva, protkani mnogobrojnim tipovima među koje spada i neki nedavno uhapšeni žestoki momci novosadskog asfalta, nalaze se izmešani na bećar-plažama, od “Špica”, Kameničke Ade do Kaćkog rita.

Veliki gradski autobus koji saobraća svakih 20 minuta nosi mnogobrojne kupače i veslače do ulaza u Veliki štrand, gde se oni, izmešani sa onima koji su došli “Trčikom” i onima koji su došli peške, gube u mnogobrojnim kabinama, koje su kao košnice raštrkane po ovoj našoj lepoj plaži, čuvenom nadaleko, zbog njegove prirodne lepote, položaja i veličine. Dok se reči “velika šlaga”, “poker” i “ful” razležu oko kabina pored Dunava, na peščanom krugu, sa strane, prema Kameničkoj Adi, primećuju se mnogobrojni parovi. Muškarci pevuše ili pričaju pripovetke sa tragičnim završetkom u kojima oni igraju glavne uloge. “Lepše polovine” slušaju, smeju se i šapatom im odgovaraju. Oni su zajedno došli da se kupaju, da se sunčaju, da se odmaraju i da pričaju. Oni su radosni kad im se ukaže prilika da mogu nečiji čamac da pozajme na neko vreme, da nestanu, da bi se posle nekoliko časova sa istim čamcem povratili rumena i zajapurena lica od “sunčanja i veslanja”.

Usmeni Štrandski almanah i tih godina beležio je nekoliko lјubavnih skandala, a staro je novosadsko pravilo “da se tajne saznaju”, pre ili kasnije, pa se to desilo i ovaj put. Čistači štrandskih kabina u poslednje vreme nalazili su u pojedinim kabinama “neke gumice”, koje spadaju u intimnu toaletu u nekim intimnim momentima. Najintimnije je bilo to, da su te gumice bile upotreblјene. Tako je samo u jednoj nedelјi nađeno ni manje ni više, nego ravno 42, naravno upotreblјena komada tih “intimnih gumica”. Naravno da je ovaj događaj dao povoda našim Novosađanima da o njemu nadugačko i naširoko pričaju. Sasvim je prirodno da su spomenute i sumnjičene ličnosti, koje su “upletene” u ovu “aferu”. Kroz šalu se pričalo, da je određeni broj posetilaca Štranda zahtevao da drogerista Lukač otvori “Drogeriju” na Štrandu, u kojoj će glavni artikal biti baš ti gumeni “specijaliteti”. Po uveravanju informisanih lјudi, ova “Drogerija”, ima izgleda na zaista sjajan prosperitet. Neki “iskusniji” štrandaroši osuškuju ovaj slučaj i vele “da je to delo neiskusne dečurlije, koja nije dovolјno obrzovana u takvim prilikama. Mnogo je pametnije preći u Kameničku baštu, gde je mesto mirno i dosta diskretno. Najbolјi dokaz tome je to, što do sada nije uhvaćen ni jedan par “in flagranti”, ili što bi naš narod preveo “na gomili”. Dakle vi malađi pazite u buduće kako ćete i šta ćete!

Nastaviće se...

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Prošlost u pričama" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com...ili na broj telefona 064/1258337

Na levoj obali Dunava (II deo)

Gimnazijska uprava zabranila je najstrože svojim učenicima, da ne smeju posećivati novosadski štrand, jer navodno loše utiče na moralno vaspitanje. Od toga doba, jadni gimnazijalci prinuđeni su da se na tako zvanom “fraj” ili “bećar-štrandu” traže rashlađenje u ovim letnjim vrućinama i da se onde kupaju pored golišavi šegrtčadi, sluškinja i raznih mangupa. To je znate, radi širenja kulture i morala, nekad moralo tako. Ta ni Gimnazijski profesori ni nadzornici devojačkih internata ne mogu, na kraju, snositi puni odgovornost, što se po školama, konviktima i internatima ipak održavaju lјubavni sastanci i razvija “najstrašnija” lјubav! Ta zaboga, mladost je to, ona traži svoje, pa je u tome ne može niko sprečiti, pa čak ni najsavremenija moralna policija. Mnogobrojne lopte kruže vazduhom, mnogobrojni mladići šetaju obalom, a neki od obalskih šetača čekaju lopte da bi ih “šutnuli u vasionske visine”, a neki čekaju ženske da bi im pričali o svojoj slobodi, koju su automatski dobili slanjem žena u banju ili na drugo mesto. Po koji put prošeta i neka gospođica sa kojim malim dečakom, koga vodi za ruku, posmatrajući sažalјivo one koje su slobodni i one koji su okovani. Iako dete u mnogo slučajeva i nije njeno, ono joj dobro dođe za odbijanje nesimpatičnih muškaraca sa “njeno je dete”, “udata je”, ili pak za privlačenje sipatičnih na reklamu “udata”. Svi kupači se dele na poznate i na nepoznate, na popularne i na ne-popolurane. Među njima primećuje se poneki iz veoma visokih društvenih slojeva, kao na primer jedan koga zovu “konzul”. On se odlikuje najcrnjim tenom i najdeblјom pantlјikom kojoj podvezuje kosu. Ponekad igra lopte, ponekad zauzima bokserske poziture, a ponekad nestane, da bi se iznenada povratio. Sladoled, polar, limunada, oranžada, jogurti i razni sendviči… To se guta na svakom koraku. Mnogobrojni čamci kruže pored obale, mnogobrojni kupači skaču sa tranbuline, imitirajući žablјe, pasije i majmunske skokove. To je oličenje Velikog štranda, koje obiluje u lepoti prirode, u lepoti plaže i u lepoti pola, kostima, čamaca i hazardnih igara.

Život na Kameničkoj Adi je mnogo živopisniji. Čaša vina jedan dinar, vino hladno, lјudima toplo. Gaseći žeđ, duhovi prestaju da budu trezni. Muzika od jednog Cigana se začas stvori na potrebnom mestu. Jedan klarinet zamenjuje džez. Jedan čovek razveselјava desetine, a najgore psovke i najmoderniji šlageri kruže vazduhom, uz viku stotine dečaka i devojčica. Beli kostimi se odlikuju zelenim tačkicama na pozadini, pošto ovaj kraj ne obiluje peskom kao Veliki štrand, a noge kupača su blatnjave usled razlivanja Dunava i mnogih kiša, koje su teren sasvim raskvasile.

Kupači na Kameničkoj Adi, po svom izgledu, veoma su pobožni. Jedna od deset zapovesti glasi: “Ljubi bližnjeg svog kao i sebe samog!”, a parovi se na ovoj plaži vidlјivo slažu, zagrlјeni dremaju, ne obazirući pažnju na radoznale. Ljubeći se s vremena na vreme golubijim, nečujnim polјupcima. Kada sve plaže opuste, na Kameničkoj Adi se još uvek čuju glasovi iz organa ispečenih rakijom. Siluete, prilјublјene, lagano i nesigurnim koracima gamižu pored obale i kreću kućama ili u koji ćumez na kopnu.

Od Velikog štranda, preko Štranda Crvenog krsta, Danubiusa i Veslačkog kluba, dolazi se na “Bećar štrand”. Ovo je verovatno, najduži štrand u Novom Sadu.

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Prošlost u pričama" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com...ili na broj telefona 064/1258337