Kada prođete Almaškom ulicom u uglu
pored crkve, u senci kestenova i starih lipa, nećete više spaziti onu staru nisku,
starinsku školsku zgradu, sa visokim i strmim krovom iz koje se toliko godina čuo
žagor i veseli kikot školske dece. Po želјi izvesnih krugova ova škola koja, a po
tradiciji i predanju koja se čuvaju u tom kraju, datira još od 1800. godine, tridesetih
godina XX veka sravnjena je sa zemlјom. Zidarski pijuci bili su nemilostivi prema
njenim zidovima, koji su tolike godine odolevale svim mogućim nepogodama. Još
jedna stara zgrada, koja je podsećala na onaj stari, već izumrli i nestali Novi
Sad, potpuno je isčezla…
Za ovu zgradu u čijoj je školskoj
dvorani, maloj i neuglednoj iz starinskih knjiga dobijali prva znanja Srpčići iz
nekadanjih generacija vezane su najlepše uspomene starih Novosađana. I sada, kada
prođu tim sokakom, gde se nekada dičila mala Almaška škola, duboko uzdahnu i sete
se onog vremena kada su u njihovu školu, koja je za vreme crkvene slave služila
za najveće slavlјe, dolazili Svetozar Miletić, Jaša Tomić, a u koju je navraćao
po neki put i dr Mihailo Polit Desančić. U interesu “napretka” i “ulepšavanja” Novog
Sada trebalo je bezuslovno uništiti ovu zgradu, mislili su verovatno oni lјudi koji
su doneli odluku da se ona sruši. Starog Novog Sada postepeno nestaje i ostalo
je samo mali broj zdanja koji nam svedoče o prošlosti “Srpske Atine”. Ako u rušenju
starih novosadskih zgrada ostanu dosledne i naredne vlasti, uskoro nećemo imati
ni jednu zgradu koja podseća na živote one stare generacije koja je, možda, imala
i lepših i uzvišenijih principa, nego li ove sadanje, koje vode glavnu reč…
Iz ove stare i niske zgrade u kojoj
su odjekivale nekada reči “najvećih” Novosađana, a u kojoj su se i Novosadski mališani
vaspitavali u nacionalnom duhu i u poznavanju svoje prošlosti, ne širi se više žagor
dečice i dah mlade generacije. Umesto stare Almaške škole mesto je zauzela jedna
zgrada sazidana sa svim komforom XX veka, ali koja će biti mnogo manjeg značaja,
jer neće biti hram prosvete. Da li je baš to trebalo činiti i da li je bilo opravdano
rušenje te starinske zgrade Novog Sada, mogli su dati svoje mišlјenje građani, kada
se vršio taj sraman čin.
Oni su onda ćutali, kao što ćute i
njihovi sinovi ili unuci i praunici danas, kada nam isto tako, nemilice ruše preostali,
stari deo “Srpske Atine”.
Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Prošlost u pričama" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com ili na broj telefona 064/1258337.
Nema komentara:
Objavi komentar