Priča sa Slane bare

Slana bara nastala je tek posle Prvog svetskog rata, a pre toga na močvarnom zemlјištu obraslom šikarom i trskom, bilo je svega tri-četiri kućerka. Ali, još ranije, gotovo pre dva veka, Slana bara je važila kao dobar ribolovni i lovni teren, jer su po vodi plivale divlјe patke i sarke, a ribolovci su ovde nalazili obilјe ribe, naročito karaše. Tuda je nekada, još davnije, Dunav prolazio, a kaže legenda da je neka šajka, prepuna soli, potonula na dno. Dunav je, veli legenda, pomerio svoje korito, a „posolјena“ bara je ostala...i tako je nastala Slana bara.

Današnje naselјavanje tih slanobarskih prostora, počelo je odmah nakon Prvog svetskog rata, kada se voda povukla sa većih površina. Opštinska uprava se tada rešila da ovde, za „božijim leđima“, naseli jedan deo novosadske sirotinje. Ali, tadašnja uprava nije bila darežlјiva jer je zemlјište prodavala za 2.000 dinara, na otplatu. I prve kućice podignute su 1921. i 1922. godine. Do 1936. bilo je već oko 120 kućica i koliba. Stanovnici su većinom bili nadničari, a poneki od njih, „imućniji“ i sa svojom zapregom, prevozili su drvo, cigle i druge tovare. Bez električnog osvetlјenja, puteva i trotoara, stanovnici malog naselјa živeli su u velikoj sirotinji od zarade koja je iznosila 20-30 dinara dnevno. S tom bednom nadnicom je trebalo izdržavati porodicu od četvoro i petoro dece, koja su bila bleda, bolešlјiva i neuhranjena. U to vreme u ovom siromašnom naselјu bilo je oko 400 dece, koja su do obližnje škole morala da pešače kilometrima po blatu i vodi. Glavna hrana bio je hleb i ređe krompir, neka čorba ili pasulј. Spavali su svi u jednoj sobi, po petoro, šestoro, pa i osmoro, u dva, najviše tri kreveta. Položaj stanovnika Slane bare bio je utoliko teži što su sa tom svojom bedom i nesigurnom zaradom morali, ne samo da izdržavaju mnogobrojnu porodicu, već u isto vreme, da otplaćuju dug za kuplјeno zemlјište. I svi njihovi napori i česte molbe da im opština otpiše te dugove, ostajali su bez ikakvog rezultata. Kod nekih stanovnika vlasti su “fendovale” za dug od 50-60 dinara. I pored toga, našao se jedan promućar bakalin, koji je ovde otvorio radnju i snabdevao stanovništvo najpotrebnijim artiklima. I što je bilo još povolјnije, davao je robu “na kredu”, a iako su bedno zarađivali, Slanobarci su pošteno vraćali svoj dug.

Vetrovi promene su polako opkolјavali ovaj kraj.

Kada minu i poslednje kuće novosadske, gaca se preko polјane, na koju se gradsko đubre dovlačilo, a kada se zapadne do članaka u blato i kad guske, rovašene „lila“ farbom, počnu da gaču kao da se rugaju, onda znate da ste sigurno na Slanoj bari. Bara se vremenom sušila, a gradska sirotinja je palila korov i zidala kuće, male siromašne kuće sa tarabom i dvorištem, gde ništa sem duda nije bilo. Tu su zajedno stanovali i „porok i vrlina“, i lјubav i prostitucija. Dobro i zlo su bili oduvek izmešani i nevidlјivi. Nigde valјda kao na Slanoj bari nisu tako prisno bili isprepletani Srbi, koji su večito maštali o jutru zemlјe, Mađari, radnici i kubikaši, Rusini, Cigani, Nazareni koji su vazda predviđali „smakove sveta“ i ostali, koji su za dinar i svilenu maramicu išli da nose čirake i ripide, kad su se sahranjivali bogati salajački paori. U proleće voda pritisne sa svih strana, rogoz i sita niču umesto žita. Tu se kolјivo jelo samo na Tri jerarha, kada se u maramicama donese iz Almaške crkve. Ali su kuće i dalјe nicale kao pečurke, niču i dan danas, ali nisu više onako malene, da se čovek mora sagnuti kad ulazi, da ne dobije čvorugu, a čvrste od cigala, a u proleće obrasle u zelenilo i cveće. Čovek ima neku prirodnu otpornost prema bedi, otima se, ne da da ga ona uguši. Odavno su napušteni ludi snovi o jutru zemlјe, stadu ovaca ili paru konja ili volova.

Posle Drugog svetskog rata, Slana bara se promenila.

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Prošlost u pričama" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com... ili na broj telefona 064/1258337