Kako je Novosađan postao evropski šampion u ispijanju piva

Stalni gost “Gambrinusa” bio je i Vladeta Georgijević Bare, matičar ondašnje novosadske opštine. I on je bio, kao nekada Pera Polit, “natkilitelj svoje generacije”, ali kao ljubimac dobre kapljice. Stari Novosađani su ga poznavali po “dobrom cugu” i gurmanluku. Težak je bio 126 kilograma, a pod bradom je imao tri podvaljka. Uz to bio je odličan pevač, bariton, a kad bi zapevao za onim rezervisanim stolom, mala soba kod “Gambianusa” podsećala bi na artiljerijski poligon. Bio je dobro poznat i među mladoženjama, koje je venčavao, po svojim savetima i dosetkama, pa je za njegovo ime vezano mnogo anegdota. Neuništiv u svom boemluku i vicevima, Bare će ostati u sećanju savremenika i kao jedini kritičar “vinske karte” Pere Gambrinusa, a sve zbog toga “što Pera nije češće držao plzensko pivo u svojoj kafani”. Povod za tu “kritiku” bio je pomalo neobičan i vezan je za svojevrsnu titulu “evropskog šampiona.” Beše to negde 1933. ili 1934. godine…kod “Gambrinusa” je sedelo uvek isto društvo u manjoj prostoriji, kad naiđe jedan poznati novosadski novinar, raširi primerak beogradske “Politike” i dobaci: U Plzenu se održava evropski šampionat za pivopije ! Pomenu, onako uz put i “uslove” za kandidate, a glavno je u svemu tome bilo da je pobednik onaj ko ispije najviše krigli plzenskog piva. Mera je bila poznata: jedna krigla piva, ravno litar piva. Dok se govorilo o “uslovima”, neko iz društva pogleda Bareta, pa zapita: Šta veliš na to? Sve bih šišao, a šta bi drugo, prevali preko usana novosadski matičar i mljacnu jezikom. Samo naravno da budem pri dobrom cugu. Koješta, nije to naše , već plzensko pivo! Valjda znaš šta je plzensko pivo, progunđa Bare i lice mu nekako dobi ojađen izgled, pa progunđa: Istina, Pera ga malo poručuje, ali ipak, pio sam ga ja dosta. A Pera bi mogao zaista, da ga nabavlja više… U tajacu koji nastade začu se odjednom glas novosadskog advokata Miše Matića, za koga se govorkalo da je glavni Baretov “mecena” što se gurmanluka ticalo i razume se dobre kapljice.

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Priče iz prošlosti" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com... ili na broj telefona 064/1258337

Priča o prvim vatrogascima i požarima

Novi Sad je na pragu XX veka bio rasprostanjen na 27.717 katastarskih jutara, sa 29.296 stanovnika i 3.162 kuće. Od 3.162 kuće svega su 622 kuće koje su bile izidane skroz od cigala i skoro isto toliko (624) imale su bar fundament od kamena i cigle, a gornji deo od naboja ili čerpića. Od čistog naboja ili čerpića bilo je sazidano 1.901 kuća, a bilo je i 15 drvenih kuća. Za požarnu bezbednost ovoga grada daleko je važniji bio sledeći podatak, a to je da je od ukupno 3.162 kuće bilo 825 sa trščanim, odnosno slamnatim krovom, što znači da je jedna četvrtina svih zgrada u gradu bila najidealnija meta i hrana za vatru i požar. Trebala je samo iskra da zapali ovaj “barut” pa da grad doživi pravu katastrofu. Pored požara koji je u dva maha izazvao grom na kućama sa trščanim krovovima, kojima naravno zbog toga nije ni bilo spasa, vatrogasna hronika za 1904. godinu mora kao najvažniji događaj zabeležiti veliki požar na krovnoj konstrukciji rimokatoličke crkve u centru Novog Sada, a poznatije za nas Novosađane kao tzv. “Katedrala”. Ova tada najviša zgrada u Novom Sadu sagrađena 1895. godine, iako nije napunila ni deceniju svog postojanja, zahvatio ju je plamen zlokobnih razmera. Vatra je primećena u sredu 3. (16) novembra 1904. godine, popodne između 15,30 i 16,00 časova, tačnije “nešto malo pre četiri vatrogasno zvono je oglasilo požar”. Prolaznici su primetili da iz stražnjeg dela krovne konstrukcije kulja gust dim, a nešto kasnije izbio je veliki i jak plamen koji je zahvatio celu krovnu konstrukciju. Dim, vatra i vatrogasna uzbuna domamili su ogromnu gomilu sveta na tadašnji Glavni gradski trg i pijacu, koji su zadovoljavajući svoju znatiželju, ozbiljno ugrožavali rad vatrogasaca. Vojska i policija nije dozvoljava pristup građanstvu, kojih je bilo sve više i više. Borbu sa vatrom prihvatili su prvi Novosadski dobrovoljni vatrogasci, te su sa pet šmrkova, a sa četiri strane napali vatru. Njima se veoma brzo pridružio i novosadski vojni garnizon, sa izaslanim ljudstvom, koje je već godinama pre ove vatre bilo sistemski, na osnovu nadležnog uputstva ministarstva unutrašnjih poslova, obučavano od instruktora novosadske vatrogasne družine u gašenju požara. Nešto kasnije, vatrogascima su se pridružili i dobrovoljni vatrogasci iz Petrovaradina i Futoga (njih 40). Uskoro je postalo jasno da se krov ne može spasiti, te je sva pažnja okupljenih vatrogasaca bila skoncentrisana na težnju da se spase toranj crkve i da se vatra ne proširi na kuću rimokatoličke crkvene opštine, te da se lokalizuje požar kako ne bi zahvatio i okolne zgrade.

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Priče iz prošlosti" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com... ili na broj telefona 064/1258337

Nesreća na zaleđenom Dunavu...

Polovinom januara 1905. godine zadesila se zaista velika nesreća na Dunavu. Kod Novog Sada je stao led na Dunavu, ali prelaz preko leda još nije bio dozvoljen. Tek je 14. januara napravljena staza na ledu za pešake između Novog Sada i Petrovaradina, a staza se nalazila blizu ceduljarnice kameničke lađe, koja vodi preko Dunava do petrovaradinske ceduljarnice. Tog 14. januara šest Hrvatica iz Petrovaradina, koje su radile u fabrici svile u Novom Sadu, pokušale su preći preko Dunava iz Novog Sada u Petrovaradin, ali ne onom stazicom, koja je komisijski bila određena, već širom Dunava, usled čega osam devojaka i jedan muškarac, o kome se ne zna da li je civil ili vojnik, upadoše kroz led u Dunav. Od njih su dve devojke spašene, a šest su otišle pod led i onaj nepoznati muškarac, koji je hteo devojke spasavati. Imena utopljenih devojaka su objavljene a to su bile: kći Franje Romića od 13 godina, kći Almajkina od 15 godina, dve kćeri Salujskoga, jedna od 13, a druga od 15 godina, kći Medvedovića od 18 godina, kći Koratinovskog od 17 godina. Po propisu trebalo je put preko leda biti označen fenjerima, a to nije učinjeno i nesretne devojke sigurno su zato i krenule drugim putem, gde ih je zadesila tako grozna nesreća.

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Kafanologija i prostitucija" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com... ili na broj telefona 064/1258337

Prvi zemalјski kongres gostioničara

Održavanje prvog novosadskog sajma od 11. do 26. avgusta 1923. godine, iskoristili su i novosadski gostioničari da se u njihovom gradu održi i prvi zemalјski kongres gostioničara i ujedno, osveti zastava novog udruženja gostioničara Vojvodine. Za ovaj događaj su unapred činjene velike pripreme i izrađen je veoma bogat program, jer se očekivalo da će kongresu prisustvovati oko 400 gostioničara iz cele zemlјe, a kum na osvećenju zastave biće fabrikant piva Vajfert, tada i guverner Narodne banke. Kongres je počeo 22. avgusta, a sutradan je izvršeno i osvećenje zastave udruženja. Prilikom odlaska u crkvu, na čelu povorke išla je vojna muzika, a iza nje, u cveće ukrašenim kočijama sa četvoropregom sedeo je dostojanstveno kum Vajfert, iznad koga se vila zastava. Pored kola su išle devojke u belom i nosile od cveća ispletene koturove. Novosađani su sa interesovanjem posmatrali ovu šarenu povorku i neki od njih su dobacivali šalјive poruke i primedbe na račun novosadskih gostioničara i kuma. Posle osvećenja zastave u bašti “Strelјane” priređen je svečani ručak za oko 1.000 osoba. To je bio najveći ručak koji je dotle bio priređen u Novom Sadu. S obzirom da je ručak bio besplatan i bez pozivnica, masa je zauzela gotovo sva mesta za postavlјenim stolovima, ne obazirući se na “slavlјenike” i njihove goste. I kada je stigla povorka, priređivači su jedva uspeli da smeste za stolove predstavnike vlasti, mnogobrojne goste i same gostioničare. Za vreme ručka, naravno, održano je više govora i po tadašnjem običaju svaki govor je bio propraćen pucnjavom iz prangija. Meni na svečanom ručku bio je veoma bogat. Zabeleženo je da je popijeno, pored ogromne količine vina, još i dva vagona piva, verovatno dar kuma Vajferta.

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Prošlost u pričama" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com... ili na broj telefona 064/1258337

Stare novosadske kuće, gde su nekad bile kafane…II deo

Nekadašnja kafana “Crni jarac”, a današnji “Ribar” je trenutno najstarija kafana u Novom Sadu, u kući u Dunavskoj 21, koja je podignuta u XVIII veku. U drugoj polovini XIX veka u prizemlјu kuće otvorena je tada kafana kod “Crnog jarca”, gde su se sastajali boemi, a ponajviše pisci, slikari i kozeri. Svraćali su i novosadski lađari i hajoši, a na spratu te kuće je živeo i čuveni Aleksandar Sandić (1836-1908), profesor, novinar i književnik. Takođe od znamenitih ličnosti tu je 1874. godine živeo i Vasa Pelagić, socijalista i narodni prosvetitelј, odakle je uhapšen i odveden u zatvor.

Jedna od najstarijih kuća u gradu se nalazi u Pašićevoj ulici na broju 15, a u njoj se nekada nalazila čuvena novosadska kafana kod “12 apostola”. Nepoznata je godina gradnje ali se misli da je izgrađena sa kraja XVIII ili početkom XIX veka. Ova spratna kuća zauzima prostom na uglu ulica Pašićeve i Grozde Gajšin, i u njoj je tradicionalno uvek bila kafana, a do pre neku deceniju tu se nalazio “Šaran”. Do Drugog svetskog rata u ovom prostoru se nalazila kafana “12 apostola”, u kojoj su tada prema sećanju Stevana Simića, na zidovima bile oslikane figure apostola i “Tajne večere”.

Hotel “Kod sunca” nekada se nalazio u današnjoj Jevrejskoj ulici, na broju 1. Vasa Vasilјevević, koji je i kao mnogi drugi građani posle bune, došao u Novi Sad i otkupio je “zgarište”, da bi sebi podigao kuću. Izgradio je 1852. godine veliku prostranu spratnu kuću, a u sačuvanoj beležnici inžijera Cvejića, kako piše Donka Stančić, bilo je preciznije zapisano da je Vasilјević “kupio razvalinu i podigao sebi zdanije”. To je bio hotel “Kod sunca”, koji je tada bio čuven, kao još i neki u gradu. U njegovoj velikoj sali izvođene su tada veoma popularne pozorišne predstave. Pre Drugog svetskog rata, kada je Cvejić pisao o ovoj kući, ona je bila vlasništvo trgovca Eugena Beka. Neposredno pošto je izgrađena, već sledeće, 1853. godine, vlasnik daje ponudu “da se novopodignuti hotel “Kod sunca” uzme za vojnu kasarnu po ceni od 75.000 forinti. Po svemu sudeći da taj plan nije bio ostvaren, pošto je 1854. godine izvršena preadaptacija, kako bi tu bila smeštena okružna i sreska vlast.

Na uglu ulice Vase Stajića i Trga galerija podignuta je 1931-32. godine trospratna zgrada, koju stariji sugrađani pamte kao palatu Habag, a danas je sedište železnica Srbije, u Novom Sadu. Po nalogu investitora novosadske nemačke zajednice, koja je u delu svojih aktivnosti bila poznata kao “Kulturbund” organizaciju za gradnju palate Habag po projektu arhitekte iz Vršca Vilјema Riharda, preuzelo je 1931. godine Akcionarsko društvo za gradnju kuća. Izvođač radova bio je Filip Šmit, autor projekta opredelio se za koncept moderne arhitekture.

U prizemlјu krila na Trgu nalazila se jedna od najpoznatijih međuratnih novosadskih kafana “Habag”, u kojoj je služeno prvoklasno jelo i piće uz stalno zaposlen orkestar koji je svirao koncertnu muziku. Iznad nje, na spratu, nalazila se tada moćna “Agrarija”, privredna organizacija Nemaca u Jugoslaviji, osnovana 1922. godine. Tokom savezničkog bombardovanja 6. aprila 1944. godine palata Habag je pretrpela znatna oštećenja, a nakon oslobođenja 1944. godine, obnovlјena je, ali se u njoj nakon obnove nije više nalazila kafana.

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Prošlost u pričama" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com... ili na broj telefona 064/1258337

Seksualne i ostale novosadske afera

Novi Sad je u svojoj prošlosti, kao i svaki ozbilјan grad bio pun afera. Bilo je tu čuvena “afera sa maloletnicama” kada su uhvaćeni ugledni profeseri jedne novosadske škole kako se “zabavlјuju” sa devojčicama. Zatim “afera sa presađivanjem testisa” koja je isto tako uzbunila ondašnji Novi Sad i imala je svoj sudski epilog. Zatim “afera sa Milkom Ofnerkom”, kada je jedna mlada žena izvršila samoubistvo jer se našla u toj aferi i more drugih afera koje su svakodnevno ispunjavale dnevnu štampu, pogotovo u periodu između dva svetska rata.

Imao je Novi Sad još jednu “lezbo” aferu, tu negde, krajem dvadesetih XX veka, kada je policija proterala iz Novog Sada optužene, koji su učestvovali u “besramno nemoralnim i perverznim” sastancima “Novosadskog Kluba Lezbijki”. Novine su pisale da je gospodin P. bio toliko bestidan, da je čak i svoju rođenu ćerku stavio na vašar i zaradio lepe pare!

Žena jednog uglednog direktora banke u Novom Sadu bila je umešana u ovu skandaloznu aferu, premda po ondašnjem zakonu lezbejska lјubav nije neverstvo učinjeno prema mužu, tada veoma iskompromitovan, muž je oterao svoju ženu posle burnih i prilično glasnih svađa i scena.

Novosađani još ni tu aferu nisu zaboravili, a već se odigrala nova, kada je novosadskoj policiji podneta prijava, da se na ostrvu, u blizini Štranda, priređuju burne i perverzne orgije, u kojima su učestvovali veoma ugledni članovi novosadskog društva. Između ostalih bila je tu i jedna poznata dama, žena jednog Novosađana, pa vrlo ugledan činovnik jednog preduzeća, kojima tako dobro ide da ih obesti već ne znaju šta da rade, pa se zabavlјaju na veoma egzotičan i originalan način.

Šta su oni to radili?

Ceo Novi Sad je govorio o tome…

To “skromno” društvance je otišlo čamcem do famoznog ostrva u blizini štranda, čiji bi žbunovi da imaju jezik puno toga ispričali i doveli do mnogo brakorazvodnih parnica. Žena onog popularnog Novosađana htela je da pokaže lep primer, pa se prva svukla potpuno naga i predložila je prisutnim muškarcima da i oni isto to učine. I tada su nastale “besramne i sulude” orgije pune “perverziteta i neukusnih manira”, koji podsećaju na romane Pol de Koka i pornografske zapise ostalih budžaklijskih pisaca. Oni su besomučno izvodili, onako nagi, najsavršenije pokrete tela, veštije i od cirkuskih akrobata.

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Prošlost u pričama" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com... ili na broj telefona 064/1258337

Iza Šulcovog mlina

Pitomi i krotki stanovnici po nekadašnjoj periferiji Novog Sada, žalili su se obično na rđavo osvetlenje i kaldrmu u svojim ulicama, na nemoguću kanalizaciju, slabe prihode i velike namete. Međutim, jedno veliko i napredno naselјe sa novosadske periferije, moglo bi da se žali, što od početaka svoga nastajanja, tamo negde daleke 1923. godine, kada su nikle prve kuće na tom prostoru, nema svoga imena. Imaju ga Vidovdansko, Ivandansko i Adamovićevo naselјe, a izgleda da je i gradska uprava zaboravila da i ovaj deo Novog Sada treba krstiti.

Ako iz centra grada pođete tramvajem do kraja Temerinske ulice, odmah iza zgrade policijske stanice, ugledaćete sasvim levo, na jednom brežulјku prve kuće jednog naselјa, koje je sve obraslo drvećem i nekako šćućureno i zbijeno, čeka da ga pronađu. Kao da se igra žmurke. Upitate li pak stražara kod policijske stanice kakva je to tamo naseobina, odgovoriće vam:

-Naselјe iza Šulcovog mlina.

Sa svega oko 300 kuća i preko 1.200 stanovnika, 1936. godine, to naselјe je bilo u obliku kvadrata, koje unakrst seku dve glavne ulice. Ispred lica onoga naselјa, od Temerinske ulice, nalazi se mlin po kome je naselјe proizvolјno, a i nesvesno kršteno, i još neke radionice za izradu drvenarije. Desno se pruža kanal Kralјa Aleksandra, a levo bašte naših Salajčana, a s druge strane su ledine. To je danas ako gledate, otprilke onaj prostor od Šajkaške ulice i Temerinskog mosta do Klisanskog mosta ili od nekadašnje zgrade “Kooperative”, preko desne strane ulice Teodora Mandića (jer leva strana je imala samo 2-3 kuće, a tom stranom je prolazio jedan veliki jarak), pa sve do Kanala. Zgrada starog  Šulcovog mlina još postoji, bukvalno ispod samog Temerinskog mosta sa leve strane, kada izlazite iz Novog Sada. Na mestu gde se između dva rata nalazilo ovo naselјe, s početka XX veka bilo je gumno. Kasnije je ono premešteno na polјanu, na kome je od 1920-1935. godine izgrađeno Vidovdansko naselјe, a ovo zemlјište je podelјeno baštovanima iz Salajke, za bašte. Šulcovo naselјe je sredinom tridesetih godina XX veka bilo dosta zapostavlјeno, što se tiče nadležnih, premda su se njegovi žitelјi trudili da ga održe u najvećem redu.

Prvu kuću na ovom naselјu podigla je, u onom kraju popularna, Draga Gajinov, poznata svima pod imenom “baba kukurekinica”. Zbog toga je, jedno vreme, naselјe nosilo ime “Kukurekino selo”, ali se ono tokom vremena izgubilo, da bi bilo sasvim potisnuto od ovog, Šulcovog naselјa. Svaka čast gospodinu Šulcu, pričao je jedan stanovnik, inače jedan od retkih intelektualaca u tom kraju, ali on ničim nije zadužio novosadske građane, da bi jedno naselјe nosilo njegovo ime. Stvarno, spram Vidov-dana i Ivan-dana, za našu istoriju i crkvu, ime g. Šulca, vlasnika samo jednog običnog mlina, postaje potpuno beznačajno. Reče dotični, da se u poslednje vreme ulažu napori da se naselјe nazove “Nova Salajka”, jer se nalazi, zaista potpuno u produženju Salajke. Ljudi na ovom brežulјku žive najvećim delom od nadnice. Sve kuće su male i skromne, pa se već i spolјa može videti da u njima ne caruje blagostanje. Ima mnogo talјigaša, svega tri baštovana po tri-četiri činovničke i zanatlijske kuće, a ostalo su nadničari.

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Prošlost u pričama" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com... ili na broj telefona 064/1258337

Čuveni svirci koji su svirali u novosadskim kafanama II deo

Gladi Mimika svoju violunu. E, mnogo je ona lјudi razveselila, a mnogo je i suza izazivala. U ono vreme, 1896. godine i dalјe, kod Srba, a i Bunjevaca bilo je moderno da sviraju i gajde uz violinu…i kako se jako vršila mađarizacija, bile su omilјene srpske narodne pesme, epske. I kada bismo zasvirali i zapevali koju epsku pesmu, a njih smo u to vreme najviše izvodili, svi bi udarili u suze…Sećam se, kad zapevam:

“Od kada je sablјa sakovana,

Od kad konji ravnicama praše,

Od kada je gavran pocrnio…”

Sve grca…e tako je to bilo onda! Onda smo mi shvatali pevanje i sviranje kao buđenje nacionalne svesti. I čika Joca opet prevlači drhtavim prstima preko struna svoje violine.

-        Vi svirate samo na violini?

-        Na svim instrumentima, a inače sam “šte-gajger”. Što sam imao violinu…

Ovo je sada posebna priča, a počinje negde tamo gde počinje i onaj XX vek. U Bečeju, jedne noći, u nekadašnjoj opštinskoj kafani, raspoloženim gostima svirao je neki ciganin. Čim bi štogod otpevao, skidao bi kapu pa išao od stola do stola. Došao je i do stola za kojim je sedeo Joca Mimika…

-        Molim, gospodine…

-        Daj da vidim tu violinu – rekao je Mimika.

-        Da ti dam…

-        Pošto?

Ciganin se iznenadio, pa zbunio, pa zagrcnuo…Nije znao šta da misli, da li je to zbog sviranja, ili…

-        Ja te ozbilјno pitam, sviđa mi se, a i ja sam svirac…

-        E, kad si svirac, onda je to druga stvar…

Počeo ciga od Kulina-bana, da hvali svoju violinu, a završio da ga violina košta grdnih para i da je za nju, lično dao 15 forinti…

-        Dobro, evo! – presekao je Joca razgovor i kupio violinu. Bila je to Amatijeva violina…Voleo sam je kao oči u glavi, ali…i tu je Joca zaplakao, kao malo dete…i umesto da priča dalјe šta se zbilo sa violin, procedio je “Mislio sam Bog pa Rusija, al sad sam se oladio…

-        Jednog dana, kad su topovi grmeli bačkom ravnicom i pucao obruč za obruč Hitlerove sile, u Molu, u Mimikinu kuću, upala su dva sovjetska oficira…

-        Dočekao sam ih lepo, a oni hop, pa za violinu.

-        Davaj!

-        I zna se…uzeli su je.”

Uz čašicu rizlinga, nastavlјen je razgovor i pogled je pao na jednu sliku iz 1908. godine. Slika prikazuje tamburašku družinu, prvu u Molu, a verovatno i u Vojvodini. Osnovana je 1896. godine pod imenom “Lira”, a gostovala je po celoj Bačkoj i Banatu. Joca Milinko – Mimika bio je osnivač i kapelnik, a ostali članovi su bili Jefta Maletaški, Jova Vrbaški, Pera Simentić, Paja Ubavčić, Dina Lukavčević…

Razgovor je nastavlјen o Marku Nešiću, sa kojim je Mimika drugovao.

-        Ih koliko smo puta samo bili zajedno! Pa odjednom, zagledan u Markovu sliku na zidu, Mimika skoči sa stolice, uzvrti se, stisnu zube i lјutito reče: “Kakav je to red i put da se tako malo čuje o Marku…”

Primirivši se malo, Mimika je nastavio: “Marko mi je svoje kompozicije slao da ih popularišem, a i malo začinim…”.

-        A gde ste se sastajali?

-        Kod mene, a najviše u “Beloj lađi” u Novom Sadu. U ovoj kafani Nešić je jedno vreme bio i kapelnik. To je bilo onda kada je u “Beloj lađi” svirao čuveni Lipa. Mimika je došao u kafanu nekako pred ponoć, a kad ga je Marko spazio, orkestar je stao.

-        Mimika…zdravo Mimika…potrčali su muzičari sa podijuma, a Marko zagrlivši ga, rekao je: “Mimika, odi da sviraš, ti to najbolјe umeš!”

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Prošlost u pričama" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com... ili na broj telefona 064/1258337

Čuveni svirci koji su svirali u novosadskim kafanama... I deo

Od svih muzičkih instrumenata, tambura je bila najomilјenija i najpristupačnija u Vojvodini, a tamburaške družine odigrale su veliku ulogu u muzičkom vaspitanju širokih narodnih slojeva. Neki naši tamburaši obišli su većinu evropskih zemalјa, dok je jedan broj prelazio i okean i uspešno i uspešno davao koncerte po Americi i Kanadi. Prve podatke o našim tamburašima imamo iz četrdesetih godina XIX veka, a najviše javnih nastupa bilo je za vreme delatnosti Omladinskog pokreta, kada se tambura neobično forsirala. Tada su, naročito u Ugarskoj, bili čuveni bajski tamburaši, koji su meseca maja 1860. godine u Mađarskom narodnom teatru pod upravom Aleksandra Kovačića svirali između činova jedne komedije. Za vreme  svog boravka u Pešti dali su oni tada i nekoliko koncerata, a jednom prilikom posetili su Kornelija Stankovića, kome su predali venac budimske omladine sa stihovima Laze Kostića, posvećenim ovom našem kompozitoru:

„Preko tambur duše

tamburom prevuci,

pitaj, šta ti kažu

iz tambure zvuci“.

Nekako, istovremeno u Sremu je takođe bilo nekoliko istaknutih tamburaških družina, a kao najpoznatiji tamburaš važio je tada gostioničar Mita Orešković, iz Šida. On je bio veliki majstor na tamburi, a napisao je i komponovao mnoge patriotske i šalјive pesme. Takođe veoma poznat bio je i Nika Maksimović iz Sombora, kasnije poznati političar iz Vojvodine.

Naročito krajem XIX i početkom XX veka tambura je toliko ovladala našim svetom da malo koje mesto u Vojvodini nije imalo svoj tamburaški orkestar, iako je Tihomir Ostojić propagirao gajde kao nacionalni instrument.

Od svih mesta u Vojvodini, Novi Sad je imao najviše tamburaških kapela, jer je ovde bila kafana do kafane u kojima su svirali prvoklasni svirci. Kod „Kamile“ je tamburao Isa Jovanović, koji je bio najskuplјi svirac, a u „Beloj lađi“ Vlada Marjanović, poznati primaš, koji će 1907. godine otići u Ameriku i postati dirigent u Metropoliten operi u Nјujorku. Jedno vreme ovde je svirao i Marko Nešić, dok nije otišao na turneju po Evropi i Rusiji. Nešić je naročito poznat po svom „Radničkom maršu“ i kompoziciji „Proleteri svih zemalјa...“ na tekst Koste Abraševića. Takođe je u Novom Sadu sviro i čuveni Lipa iz Maradika, mada je možda najduže u jednoj kafani svirao Laza Popović iz Čakova. On je govorio nekih deset jezika i sa družinom proputovao Evropom, dok se najzad nije skrasio u Novom Sadu, kao tamburaš u verovatno najpopularnijoj gradskoj kafani, a verovatno i u čitavoj Vojvodini.

Od istaknutijih vojvođanskih tamburaša moram spomenuti Jocu Mimiku iz Mola, Stevu Bašić Trndu iz Sombora i Spasoju Rakića iz Bačke Palanke. Mimika je bio čuven po „Miletićevom maršu“ i pesmom „Široko je lišće orovo“, a Trnda po makedonskim pesmama. Koliko su ova dvojica bili popularni, vidi se po tome, što im je većina pesama snimlјena na ploče, dok Bašićevo ime nose i ulice u Čikagu i Ohaju. Kada je Trnda umro ispratila ga je cela somborska okolina, a jedan mađarski list proglasio ga je za generala primaša u Jugoslaviji. Nјegovoj popularnosti na Balkanu jedino je ravan Mijarović Jagodinac, violinista iz Beograda, koji je isto kao i njegov kompanjon iz Vojvodine, zbog pesme bio zatvaran u toku Prvog rata.

Novosadski “Dnevnik” je početkom 50-tih godina XX veka objavio intervju sa Mimikom, u kome se između ostalog kaže: “Ima Mimika sedamdeset i sedam godina, devet violin, isto toliko tambura, jedno brdo ploča na kojima je snimlјena njegova pesma i svirka, hrpu raznih odličja i jednu veliku želјu: da ga pokopaju sa njegovom najmilijom violinom…

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Prošlost u pričama" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com... ili na broj telefona 064/1258337

Nekadašnje novosadske svadbe

O čuvenim novosadskim svadbama, koje su se dugo pamtile i prepričavale, nema skoro nikakvog traga, pogotovo pismenog. Ostale su retke fotografije i objave u staroj novosadskoj štampi, ali imamo tu sreću, da je pokojni Živko Marković pisao na tu temu. Zahvalјujući njemu, mnogo će lakše biti ispričati priču o “svadbarskim sokacima…novosadskim”.

Broj svadbi u Novom Sadu je naročito porastao posle 1860. godine, nakon Bahovog apsolutizma, kada je dato više slobode narodnostima u Ugarskoj. To su naročito iskoristili Srbi, jer će od svadbenih veselјa praviti nacionalne parade. Prosto su se Novosađani nadmetali, a time i razmetali, ko će u svatovima imati više zvanica i fijakera, jer se po broju zaprega cenio jedan takav porodični događaj. Kako je srpski barjak bio zabranjen u svim javnim manifestacijama, a posebno političkim, ipak se u svadbenim prilikama ovo tolerisalo, ali samo kao uska trobojka, koja nije mogla da privuče osobitu pažnju. Međutim, ona je ovde višestruko upotreblјavana, jer je stavlјana svagde, tako da je vidno eksponirana kao perjanica. Naročito su je stavlјali konjima na oglavine, kočijašima o kamdžije, zvanicama oko ruzmarina i kumovskih sveća, svircima oko tambure, a posebno bi sa njom ukrasili deversku košulјu, odnosno devera, koji je morao, da bude više nakinđuren i od samih mladenaca. Od cele muzike, najviše je bio privilegovan gajdaš, jer je imao prava da sedi pored kumovskog kočijaša, koji je naročito bio ukrućen i dostojanstven jer je na glavi imao okrugli crni polucilinder sa rozetom, belu košulјu i otvoreno plavi kaput sa žutim dugmetima, na čega je naročito bio ponosan, kao i na bele rukavice. Inače svi su bili udešeni i vrlo pompezno bi otišli na venčanje, a zatim bi po modi onog vremena, bez dreke i galame napravili krug kroz neke ulice, isto kao i popodne, kada sa udavačom pođu mladoženjinoj kući.

Najsvečaniji trenutak bio je u crkvi, kada bi se pevalo “Isije likuj, i rodi sina Emanuela”, a u mladoženjinoj kući dizanje zdravice, koja je naročito bila nakićena u doba nacionalnog romantizma 60-tih i 70-tih godina XIX veka. Prvu zdravicu obavezno je dizao venčani kum, obraćajući se sa čestitkom mladoženjenim roditelјima, zatim ostalim gostima i na kraju mladencima, sa želјom “da u životu imaju dosta čaša i dece, jer toga kod Srba nikad nije dosta u kući”, a na kraju, obično bi se nazdravilo i nekom od slovenskih vladara, naročito knjazu crnogorskom, dok bi se retko ko setio “svetlog ćesara”, a najmanje ugarskog palatina u Pešti. Zdravica je uvek išla posle pečenja i pila se naiskap, a jedan od najbolјih svatovskih nazdravičara u Novom Sadu u prvoj polovini XIX veka, bio je Vasa Janković, a u drugoj, čizmar Sava Stojković, zvani “Klepetuša”, dok je od selјaka nešto kasnije kao takav važio, Aca Ević iz Salajke.

Širom cele Vojvodine, pa i još dalјe, po tome je bio poznat književnik Stevan Vjedi Popović, za koga je Jovan Skerlić rekao, da je smatran za najbolјeg i najduhovitijeg srpskog govornika svog vremena. Zbog te svoje osobine, preko trideset puta bio je kum, što ga je naravno i koštalo, jer ići u svadbu i biti osoba, kojoj će se tu najviše ugađati, nije bilo ni jeftino, a ni mala stvar. Kako je dugo govorio i rado slušan bio, on je često bio na meti konfidenata, tj. policije, koji bi se čak i tu pojavlјivali, jer su se bojali nekih političkih govora, ili dvosmislenih aluzija. Međutim, u ovakvim prilikama, Stevan Vjedi Popović, ni takvim nije ostajao dužan, ako ih primeti, vrlo diskretno bi im “zapušio usta”, nekom dosetkom, čime je stavlјao do znanja, da se njihovo prisustvo oseća u ovakvoj sredini. U tome je bio toliko “ubedlјiv”, da ga je kasnije advokat Ivan Ivanović, pozvao za korteša na izborima, jer je bio oduševlјen sa njegovom zdravicom, koju mu je on podigao, kada se oženio sa čuvenom novosadskom mirazdžikom Milkom Dunđerski, kćerkom Lazara Dunđerskog, jednog od najbogatijih lјudi tadašnje Ugarske, koji je nadaleko bio poznat i po pesmi “Sentomašu Lazo ej…”.

“Sto momaka, dvesta devojaka

Sentomašu, Lazo, hej,

Sentomašu, mali Carigrade, hej,

Lazo, hej.

U tebi se, Lazo, hej,

u tebi se sokolovi legu, hej,

Lazo, hej.

Sto momaka, Lazo, hej,

sto momaka, dvesta devojaka, hej,

Lazo, hej.”

Ta pesma je potekla od srbobranskih tamburaša, a odnosila se navodno na njega, jer je sa svojom porodicom imao izvesnih zasluga za Srbobran, u kome je rođen. Srbobran je nosio ime Sentomaš (Sv. Toma) do 1918. godine, a naziv je korišćen i tokom mađarske fašističke okupacije od 1941. do 1944. godine. Današnji naziv dobio je po šancu koji je tokom revolucije 1848/49. izgrađen za odbranu naselјa. U tom šancu borili su se dobrovolјci iz Srbije (pod vođstvom vojvode Stevana Petrovića Knićanina), pa je nazvan “srbijanski”, a kasnije “srbobranski”. Ova pesma bila je jedno vreme zabranjena od ugarskih vlasti, zbog aluzija na događaje u buni 1948/49. godine, ali je ipak po kućama pevana, obično od glumaca Srpskog narodnog pozorišta, za koje se govorilo da su bili “u svakoj čorbi mirođija”.

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Prošlost u pričama"... koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com...ili na broj telefona 064/1258337

Novosadska policija posle Prvog rata

I u prošlosti je takođe bilo u našem Novom Sadu natezanja oko imenovanja novog zamenika šefa policije, baš kao što se sećamo da Novi Sad do pre koju godinu nije imao šefa Policije. Tada su bile prošle tri nedelјe od kako je dr Radmilo Gnjatić, usled čitavog spleta intriga, napustio svoje zvanje i Novi Sad. Za to vreme, dužnost šefa policije i zamenika šefa policije, vršio je policijski kapetan Aleksandar Đakov, čovek, koji je sa mnogo samopožrtvovanja, ambicija i truda vršio svoju dužnost, činovnik koji je u svakom pogledu ispravan, tačan i savestan, ali koji konačno ne može duže vremena vršiti funkciju šefa policije i njegovog zamenika, u jedan isti mah, iz prostog razloga, što za to nema ni približno kvalifikacija. Pa se onda čudimo što je bilo problema, između ostalog u to vreme (1924.) i sa tajnom prostitucijom u Novom Sadu.

Novosađani su dobrih mesec dana živeli u neizvesnosti ko će biti po rešenju ministarstva unutrašnjih dela postavlјen za zamenika čelnika policije. U štampi su spominjala dva imena: Jegdić ili Rakić. Ovo natezanje nije služilo nikome na čast, a Ministarstvo je i po hilјaditi put dokazalo da malo brige vodi o interesima Vojvođana i Srpskih Atinjana, koji u ovom žalosnom položaju, mogu samo da strepe i čekaju.

Kada se o našoj, novosadskoj policiji pisalo, onda se to činilo večinom površno, onako na dohvat, kako je kada situacija zahtevala. Ipak, kada se sve to sumira ispada to da naša policija, kakva je nekada bila, a kakva je i sada, ne odgovara potpuno svoma zadatku, što se uostalom najbolјe vidi prilikom pojedinih slučajeva. Posle 1918. godine, kada je Novi Sad dobio veći značaj i kada je on prestao da bude samo jedna veća varoš Austro-Ugarske, porast prometa i sticaj većeg broja stranaca, sve je to zahtevalo, da se novosadska policija reorganizuje na modernom osnovu, po uzoru na policije na Zapadu. I kao što se to kod nas obično dešava, nije se stiglo da se ovo pitanje reši, nego je uglavnom ostalo sve po starom. Najveći tragikum naše policije leži u tome, što ona ne stoji pod upravom stručnjaka-policajca, nego samoukog amatera. Ta okolnost se jako oseća na svim granama našeg društva, odvajkada, a danas pogotovo. Uvek su bili prisutni problemi sa kriminalom, saobraćajem, a pogotovo sa sanitarnim, privrednim i političkim problemima. Iako naše društvo raspolaže sa relativno dobrim kadrom u pogledu struke, ono u većini slučajeva nema stručne spreme, što se na svakom koraku oseća. Gradski savet bi trebao da ovom pitanju posveti više pažnje tim pre što su ondašnje, ali i današnje prilike imperativno zahtevaju, da dobijemo dobru, stručnu i izvežbanu policiju.

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Prošlost u pričama" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com... ili na broj telefona 064/1258337