Priča o prvim vatrogascima i požarima

Novi Sad je na pragu XX veka bio rasprostanjen na 27.717 katastarskih jutara, sa 29.296 stanovnika i 3.162 kuće. Od 3.162 kuće svega su 622 kuće koje su bile izidane skroz od cigala i skoro isto toliko (624) imale su bar fundament od kamena i cigle, a gornji deo od naboja ili čerpića. Od čistog naboja ili čerpića bilo je sazidano 1.901 kuća, a bilo je i 15 drvenih kuća. Za požarnu bezbednost ovoga grada daleko je važniji bio sledeći podatak, a to je da je od ukupno 3.162 kuće bilo 825 sa trščanim, odnosno slamnatim krovom, što znači da je jedna četvrtina svih zgrada u gradu bila najidealnija meta i hrana za vatru i požar. Trebala je samo iskra da zapali ovaj “barut” pa da grad doživi pravu katastrofu. Pored požara koji je u dva maha izazvao grom na kućama sa trščanim krovovima, kojima naravno zbog toga nije ni bilo spasa, vatrogasna hronika za 1904. godinu mora kao najvažniji događaj zabeležiti veliki požar na krovnoj konstrukciji rimokatoličke crkve u centru Novog Sada, a poznatije za nas Novosađane kao tzv. “Katedrala”. Ova tada najviša zgrada u Novom Sadu sagrađena 1895. godine, iako nije napunila ni deceniju svog postojanja, zahvatio ju je plamen zlokobnih razmera. Vatra je primećena u sredu 3. (16) novembra 1904. godine, popodne između 15,30 i 16,00 časova, tačnije “nešto malo pre četiri vatrogasno zvono je oglasilo požar”. Prolaznici su primetili da iz stražnjeg dela krovne konstrukcije kulja gust dim, a nešto kasnije izbio je veliki i jak plamen koji je zahvatio celu krovnu konstrukciju. Dim, vatra i vatrogasna uzbuna domamili su ogromnu gomilu sveta na tadašnji Glavni gradski trg i pijacu, koji su zadovoljavajući svoju znatiželju, ozbiljno ugrožavali rad vatrogasaca. Vojska i policija nije dozvoljava pristup građanstvu, kojih je bilo sve više i više. Borbu sa vatrom prihvatili su prvi Novosadski dobrovoljni vatrogasci, te su sa pet šmrkova, a sa četiri strane napali vatru. Njima se veoma brzo pridružio i novosadski vojni garnizon, sa izaslanim ljudstvom, koje je već godinama pre ove vatre bilo sistemski, na osnovu nadležnog uputstva ministarstva unutrašnjih poslova, obučavano od instruktora novosadske vatrogasne družine u gašenju požara. Nešto kasnije, vatrogascima su se pridružili i dobrovoljni vatrogasci iz Petrovaradina i Futoga (njih 40). Uskoro je postalo jasno da se krov ne može spasiti, te je sva pažnja okupljenih vatrogasaca bila skoncentrisana na težnju da se spase toranj crkve i da se vatra ne proširi na kuću rimokatoličke crkvene opštine, te da se lokalizuje požar kako ne bi zahvatio i okolne zgrade.

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Priče iz prošlosti" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com... ili na broj telefona 064/1258337