Kako je Novosađan postao evropski šampion u ispijanju piva

Stalni gost “Gambrinusa” bio je i Vladeta Georgijević Bare, matičar ondašnje novosadske opštine. I on je bio, kao nekada Pera Polit, “natkilitelj svoje generacije”, ali kao ljubimac dobre kapljice. Stari Novosađani su ga poznavali po “dobrom cugu” i gurmanluku. Težak je bio 126 kilograma, a pod bradom je imao tri podvaljka. Uz to bio je odličan pevač, bariton, a kad bi zapevao za onim rezervisanim stolom, mala soba kod “Gambianusa” podsećala bi na artiljerijski poligon. Bio je dobro poznat i među mladoženjama, koje je venčavao, po svojim savetima i dosetkama, pa je za njegovo ime vezano mnogo anegdota. Neuništiv u svom boemluku i vicevima, Bare će ostati u sećanju savremenika i kao jedini kritičar “vinske karte” Pere Gambrinusa, a sve zbog toga “što Pera nije češće držao plzensko pivo u svojoj kafani”. Povod za tu “kritiku” bio je pomalo neobičan i vezan je za svojevrsnu titulu “evropskog šampiona.” Beše to negde 1933. ili 1934. godine…kod “Gambrinusa” je sedelo uvek isto društvo u manjoj prostoriji, kad naiđe jedan poznati novosadski novinar, raširi primerak beogradske “Politike” i dobaci: U Plzenu se održava evropski šampionat za pivopije ! Pomenu, onako uz put i “uslove” za kandidate, a glavno je u svemu tome bilo da je pobednik onaj ko ispije najviše krigli plzenskog piva. Mera je bila poznata: jedna krigla piva, ravno litar piva. Dok se govorilo o “uslovima”, neko iz društva pogleda Bareta, pa zapita: Šta veliš na to? Sve bih šišao, a šta bi drugo, prevali preko usana novosadski matičar i mljacnu jezikom. Samo naravno da budem pri dobrom cugu. Koješta, nije to naše , već plzensko pivo! Valjda znaš šta je plzensko pivo, progunđa Bare i lice mu nekako dobi ojađen izgled, pa progunđa: Istina, Pera ga malo poručuje, ali ipak, pio sam ga ja dosta. A Pera bi mogao zaista, da ga nabavlja više… U tajacu koji nastade začu se odjednom glas novosadskog advokata Miše Matića, za koga se govorkalo da je glavni Baretov “mecena” što se gurmanluka ticalo i razume se dobre kapljice.

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Priče iz prošlosti" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com... ili na broj telefona 064/1258337

Priča o prvim vatrogascima i požarima

Novi Sad je na pragu XX veka bio rasprostanjen na 27.717 katastarskih jutara, sa 29.296 stanovnika i 3.162 kuće. Od 3.162 kuće svega su 622 kuće koje su bile izidane skroz od cigala i skoro isto toliko (624) imale su bar fundament od kamena i cigle, a gornji deo od naboja ili čerpića. Od čistog naboja ili čerpića bilo je sazidano 1.901 kuća, a bilo je i 15 drvenih kuća. Za požarnu bezbednost ovoga grada daleko je važniji bio sledeći podatak, a to je da je od ukupno 3.162 kuće bilo 825 sa trščanim, odnosno slamnatim krovom, što znači da je jedna četvrtina svih zgrada u gradu bila najidealnija meta i hrana za vatru i požar. Trebala je samo iskra da zapali ovaj “barut” pa da grad doživi pravu katastrofu. Pored požara koji je u dva maha izazvao grom na kućama sa trščanim krovovima, kojima naravno zbog toga nije ni bilo spasa, vatrogasna hronika za 1904. godinu mora kao najvažniji događaj zabeležiti veliki požar na krovnoj konstrukciji rimokatoličke crkve u centru Novog Sada, a poznatije za nas Novosađane kao tzv. “Katedrala”. Ova tada najviša zgrada u Novom Sadu sagrađena 1895. godine, iako nije napunila ni deceniju svog postojanja, zahvatio ju je plamen zlokobnih razmera. Vatra je primećena u sredu 3. (16) novembra 1904. godine, popodne između 15,30 i 16,00 časova, tačnije “nešto malo pre četiri vatrogasno zvono je oglasilo požar”. Prolaznici su primetili da iz stražnjeg dela krovne konstrukcije kulja gust dim, a nešto kasnije izbio je veliki i jak plamen koji je zahvatio celu krovnu konstrukciju. Dim, vatra i vatrogasna uzbuna domamili su ogromnu gomilu sveta na tadašnji Glavni gradski trg i pijacu, koji su zadovoljavajući svoju znatiželju, ozbiljno ugrožavali rad vatrogasaca. Vojska i policija nije dozvoljava pristup građanstvu, kojih je bilo sve više i više. Borbu sa vatrom prihvatili su prvi Novosadski dobrovoljni vatrogasci, te su sa pet šmrkova, a sa četiri strane napali vatru. Njima se veoma brzo pridružio i novosadski vojni garnizon, sa izaslanim ljudstvom, koje je već godinama pre ove vatre bilo sistemski, na osnovu nadležnog uputstva ministarstva unutrašnjih poslova, obučavano od instruktora novosadske vatrogasne družine u gašenju požara. Nešto kasnije, vatrogascima su se pridružili i dobrovoljni vatrogasci iz Petrovaradina i Futoga (njih 40). Uskoro je postalo jasno da se krov ne može spasiti, te je sva pažnja okupljenih vatrogasaca bila skoncentrisana na težnju da se spase toranj crkve i da se vatra ne proširi na kuću rimokatoličke crkvene opštine, te da se lokalizuje požar kako ne bi zahvatio i okolne zgrade.

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Priče iz prošlosti" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com... ili na broj telefona 064/1258337

Nesreća na zaleđenom Dunavu...

Polovinom januara 1905. godine zadesila se zaista velika nesreća na Dunavu. Kod Novog Sada je stao led na Dunavu, ali prelaz preko leda još nije bio dozvoljen. Tek je 14. januara napravljena staza na ledu za pešake između Novog Sada i Petrovaradina, a staza se nalazila blizu ceduljarnice kameničke lađe, koja vodi preko Dunava do petrovaradinske ceduljarnice. Tog 14. januara šest Hrvatica iz Petrovaradina, koje su radile u fabrici svile u Novom Sadu, pokušale su preći preko Dunava iz Novog Sada u Petrovaradin, ali ne onom stazicom, koja je komisijski bila određena, već širom Dunava, usled čega osam devojaka i jedan muškarac, o kome se ne zna da li je civil ili vojnik, upadoše kroz led u Dunav. Od njih su dve devojke spašene, a šest su otišle pod led i onaj nepoznati muškarac, koji je hteo devojke spasavati. Imena utopljenih devojaka su objavljene a to su bile: kći Franje Romića od 13 godina, kći Almajkina od 15 godina, dve kćeri Salujskoga, jedna od 13, a druga od 15 godina, kći Medvedovića od 18 godina, kći Koratinovskog od 17 godina. Po propisu trebalo je put preko leda biti označen fenjerima, a to nije učinjeno i nesretne devojke sigurno su zato i krenule drugim putem, gde ih je zadesila tako grozna nesreća.

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Kafanologija i prostitucija" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com... ili na broj telefona 064/1258337

Prvi zemalјski kongres gostioničara

Održavanje prvog novosadskog sajma od 11. do 26. avgusta 1923. godine, iskoristili su i novosadski gostioničari da se u njihovom gradu održi i prvi zemalјski kongres gostioničara i ujedno, osveti zastava novog udruženja gostioničara Vojvodine. Za ovaj događaj su unapred činjene velike pripreme i izrađen je veoma bogat program, jer se očekivalo da će kongresu prisustvovati oko 400 gostioničara iz cele zemlјe, a kum na osvećenju zastave biće fabrikant piva Vajfert, tada i guverner Narodne banke. Kongres je počeo 22. avgusta, a sutradan je izvršeno i osvećenje zastave udruženja. Prilikom odlaska u crkvu, na čelu povorke išla je vojna muzika, a iza nje, u cveće ukrašenim kočijama sa četvoropregom sedeo je dostojanstveno kum Vajfert, iznad koga se vila zastava. Pored kola su išle devojke u belom i nosile od cveća ispletene koturove. Novosađani su sa interesovanjem posmatrali ovu šarenu povorku i neki od njih su dobacivali šalјive poruke i primedbe na račun novosadskih gostioničara i kuma. Posle osvećenja zastave u bašti “Strelјane” priređen je svečani ručak za oko 1.000 osoba. To je bio najveći ručak koji je dotle bio priređen u Novom Sadu. S obzirom da je ručak bio besplatan i bez pozivnica, masa je zauzela gotovo sva mesta za postavlјenim stolovima, ne obazirući se na “slavlјenike” i njihove goste. I kada je stigla povorka, priređivači su jedva uspeli da smeste za stolove predstavnike vlasti, mnogobrojne goste i same gostioničare. Za vreme ručka, naravno, održano je više govora i po tadašnjem običaju svaki govor je bio propraćen pucnjavom iz prangija. Meni na svečanom ručku bio je veoma bogat. Zabeleženo je da je popijeno, pored ogromne količine vina, još i dva vagona piva, verovatno dar kuma Vajferta.

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Prošlost u pričama" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com... ili na broj telefona 064/1258337

Stare novosadske kuće, gde su nekad bile kafane…II deo

Nekadašnja kafana “Crni jarac”, a današnji “Ribar” je trenutno najstarija kafana u Novom Sadu, u kući u Dunavskoj 21, koja je podignuta u XVIII veku. U drugoj polovini XIX veka u prizemlјu kuće otvorena je tada kafana kod “Crnog jarca”, gde su se sastajali boemi, a ponajviše pisci, slikari i kozeri. Svraćali su i novosadski lađari i hajoši, a na spratu te kuće je živeo i čuveni Aleksandar Sandić (1836-1908), profesor, novinar i književnik. Takođe od znamenitih ličnosti tu je 1874. godine živeo i Vasa Pelagić, socijalista i narodni prosvetitelј, odakle je uhapšen i odveden u zatvor.

Jedna od najstarijih kuća u gradu se nalazi u Pašićevoj ulici na broju 15, a u njoj se nekada nalazila čuvena novosadska kafana kod “12 apostola”. Nepoznata je godina gradnje ali se misli da je izgrađena sa kraja XVIII ili početkom XIX veka. Ova spratna kuća zauzima prostom na uglu ulica Pašićeve i Grozde Gajšin, i u njoj je tradicionalno uvek bila kafana, a do pre neku deceniju tu se nalazio “Šaran”. Do Drugog svetskog rata u ovom prostoru se nalazila kafana “12 apostola”, u kojoj su tada prema sećanju Stevana Simića, na zidovima bile oslikane figure apostola i “Tajne večere”.

Hotel “Kod sunca” nekada se nalazio u današnjoj Jevrejskoj ulici, na broju 1. Vasa Vasilјevević, koji je i kao mnogi drugi građani posle bune, došao u Novi Sad i otkupio je “zgarište”, da bi sebi podigao kuću. Izgradio je 1852. godine veliku prostranu spratnu kuću, a u sačuvanoj beležnici inžijera Cvejića, kako piše Donka Stančić, bilo je preciznije zapisano da je Vasilјević “kupio razvalinu i podigao sebi zdanije”. To je bio hotel “Kod sunca”, koji je tada bio čuven, kao još i neki u gradu. U njegovoj velikoj sali izvođene su tada veoma popularne pozorišne predstave. Pre Drugog svetskog rata, kada je Cvejić pisao o ovoj kući, ona je bila vlasništvo trgovca Eugena Beka. Neposredno pošto je izgrađena, već sledeće, 1853. godine, vlasnik daje ponudu “da se novopodignuti hotel “Kod sunca” uzme za vojnu kasarnu po ceni od 75.000 forinti. Po svemu sudeći da taj plan nije bio ostvaren, pošto je 1854. godine izvršena preadaptacija, kako bi tu bila smeštena okružna i sreska vlast.

Na uglu ulice Vase Stajića i Trga galerija podignuta je 1931-32. godine trospratna zgrada, koju stariji sugrađani pamte kao palatu Habag, a danas je sedište železnica Srbije, u Novom Sadu. Po nalogu investitora novosadske nemačke zajednice, koja je u delu svojih aktivnosti bila poznata kao “Kulturbund” organizaciju za gradnju palate Habag po projektu arhitekte iz Vršca Vilјema Riharda, preuzelo je 1931. godine Akcionarsko društvo za gradnju kuća. Izvođač radova bio je Filip Šmit, autor projekta opredelio se za koncept moderne arhitekture.

U prizemlјu krila na Trgu nalazila se jedna od najpoznatijih međuratnih novosadskih kafana “Habag”, u kojoj je služeno prvoklasno jelo i piće uz stalno zaposlen orkestar koji je svirao koncertnu muziku. Iznad nje, na spratu, nalazila se tada moćna “Agrarija”, privredna organizacija Nemaca u Jugoslaviji, osnovana 1922. godine. Tokom savezničkog bombardovanja 6. aprila 1944. godine palata Habag je pretrpela znatna oštećenja, a nakon oslobođenja 1944. godine, obnovlјena je, ali se u njoj nakon obnove nije više nalazila kafana.

Nastavak priče pročitajte u knjizi "Novi Sad Prošlost u pričama" koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com... ili na broj telefona 064/1258337